O rodnoj ravnopravnosti - ili boli me uvo...

Boli me uvo jesam li novinar ili novinarka. Novinarstvo je u ovoj zemlji svakako na niskim granama. 

Boli me uvo kažem li doktor ili doktorka. U državnim Domovima zdravlja čeka se u kolonama, i u nedogled. U privatnim Domovima zdravlja redova nema, ali su cene paprene. 

Boli me uvo a i dupe, da izvinete, hoće li neko reći onaj političar ili političarka, ministar ili ministarka... Nušić je sve to već odavno opisao. I ministre i ministarke i vlast. I ambasadore i ambasadorke, konzule i kako se kaže konzulke?

Koje plaćamo mi, građani i građanke, ili je bolje da kažem dame i gospodo?

Možda smo trebali ostati u onom periodu kada smo svi bili drugovi i drugarice? Možda nije bilo idealno vreme, ali nije bilo ni mesta za kojekakva  proseravanja i demonstraciju moći...

Jer džaba meni ako će me neko nazvati nekim imenom/pozicijom u ženskom rodu, ako ja nemam istu platu kao kolega na istom radnom mestu i sa istom stručnom spremom. 

Džaba, ako ću zato što sam žensko, strepeti posle porodiljskog da li sam i dalje poželjna u firmi u kojoj sam. Jer da sam muškarac i da dobijem dete, čestitali bi mi svi od direktora do spremačica u firmi. Nazdravili bi svi za zdravlje prinove, i s vremena na vreme pitali kako je mali ili mala? I to bi bilo to. Muškarac ne ide na porodiljsko. Muškarac je uvek tu. Dok ne dobije 37 sa 2. E to su već porođajne muke. I bolovanje od par dana. Ali bolje i to nego porodiljsko.

Ali jbg, ja sam žensko. I porodila sam se. Neće me se setiti direktor, ili direktorka, osim kad treba da spomene da sam eto zbog bebe na odsustvu, pogrdno, kao da je to nešto nemoralno. I nenormalno. Neće me se setiti ni spremačica, jer neće ni znati gde sam. Moje mesto zauzeće neko drugi, i spremačica će videti moju punu korpu i zapitati se tek ponekad, zašto li ne viđam Jelenu, a tu je, kanta joj je do vrha puna... Baš je dugo nisam videla.

A sad kad pomislih na nju kako se kaže spremačica u muškom rodu? Spremač? Čistač?

Hajmo poznavaoci našeg jezika, sve ovo me veoma buni.

Džaba nam izmene u jeziku ako nismo spremni da prihvatimo osnovne stvari. Da žena stvarno može većinu stvari koje može muškarac. Kao i da je ta podela totalno suluda... kao i ona koje si vere... ili nacije...

Valjda je bitno da si dobar čovek, sad moram reći i žena.... da imaš obraz... da imaš dušu i razum i srce.... jbg ne pita te srce jesi li šanker ili šankerica? Ili bankar ili bankarka? Ili šta god...

U redu, shvatam, možda ja živim u nekom svom svetu... ali meni je nebitno jesi li muško ili žensko. Voliš li muškarce ili žene. Koje si rase, vere, nacije. Pričaš li hindu, hebrejski, maternji, ma koji god...

Meni je bitno da si ti ti. Da gledaš svet očima poput mene. Da ti ne smeta ako konobar ili konobarica pogreši porudžbinu, promeniće je... Da ti ne smeta navijam li za ovaj tim ili neki drugi... Slušam li pop, rok, narodnjake... Ma daj, priznajte si sami, podele su beznačajne, podele su glupe, podele su zrno razdora i besmisla...

I nebitno je jesi li šef/šefica, portir/portirka, svi smo ovde samo u prolazu, i na nama je da za dalje ostavimo neki svoj trag...

I zato je sve to nebitno. Kako se zovemo. Koje su nam pozicije. Imamo li dva fakulteta ili smo završili osnovnu školu. Jesmo li žene ili muškarci. Majke ili nemajke. Udate ili same, razvedene, u srećnim, nesrećnim brakovima.

Mnogo je bitnije... Ko smo u stvari.  Da se lažno ne predstavljamo. I foliramo. Po društvenim mrežama.  U stvarnosti. Da se ne pljujemo i podržavamo. Da ne budemo kao gladni vukovi. Da ne snimamo neke različite od nas,  i podsmevamo im se, jer time pokazujemo da nismo ni pametniji ni bolji već iskompleksirani i nesrećni. Jadni. 

Mnogo je bitnije da budeš uz nekoga, i u dobrim i u lošim danima. A ako nemaš nešto lepo da kažeš, da prosto ćutiš. Jer to uopšte nije teško. I da slušaš. Štaviše, više da slušaš nego da pričaš.  Da ne sudiš. I ne osuđuješ. 

Da naučiš da ceniš ljude oko tebe. Da znaš kako se ko zove. Ko šta sanja. Pa bio to šofer ili šoferka (opet ne znam kako se ovo kaže).... Da pomogneš ako možeš. Ne odmažeš nikada. Da ako si muško ceniš sve žene. I majku. I ženu. I nastavnicu. I prodavačicu. Da na iste ne dižeš glas. Ni ruku. Nikako ruku. Da ako si muško, ceniš druge muškarce.

www.pinterest.com

 

A ako si žensko... da poštuješ suprotni i isti pol. Da budeš vetar u leđa a ne oluja i potop. Da pomisliš kako bi ti u nekoj situaciji. I promisliš. I ne ponižavaš. 

I zato vam kažem, boli me uvo i sve ostalo, za nazive stvari, lažne slike lažnih života, ogovaranja, nipodaštavanja, rodnu ravnopravnost ako će se to završiti samo na tome da znamo kako se kaže ženski pisac ili hirurg... Dok će suština ostati ista.  I neka tamo žena će čim ostane trudna dobiti otkaz. Ili će kroz konkurse stajati da traže osobe ne starije od 30 godina. Ili će u kafićima zapošljavati samo devojke, jer iste bolje vrckaju i dobijaju bolji bakšiš... A direktorske pozicije dobijaće muškarci, jer oni ne rađaju. I kada dobiju dete neće ostajati kući ako dete dobije temperaturu...

Boli me uvo da se prilagođavam i utišavam, da bih nekome išla uz dlaku. I vreme je da stvari nazovemo pravim imenima. Jer nisu samo žene kurve. Valjda po novom zakonu imamo i kurvare. Pa kretene i kretenke. Hoštaplere i hoštaplerke. Koje uglavnom možemo videti na televiziji. Ne osuđujem, samo konstatujem. Neradnike i neradnice. Koji će se, naravno, ljutiti na one suprotne njima...

Dok oni koji su važni, i imali bi šta za reći, pokazati i naučiti nas, sede u nekim pećinama, jer su na vreme naučili da ih za sve ovo boli uvo. Jer je nebitno. Sve dođe na svoje. Kad tad. Nestaće i one karikature sa teve-a, prolazne popularne face, one pridošlice koji rade preko veze, završavaju neke silne fakultete... Možda samo treba da zažmurimo i da nas boli uvo...

Baš kao i mene sada. Jer...

Vreme je za buđenje, dragi ljudi. 

I boli me uvo hoće li neko reći novinar ili novinarka... Ovo odavno nema veze sa tim kako ćemo se zvati... već kako ćemo se ponašati i delati. A akcija ne pita jesmo li muškarci ili žene. Već koliko smo složni. I istrajni.