Ja ne želim...

Rekla sam joj. 

Da je glupa. Da je naivna. Da je svi koriste jer je sama dozvolila isto. I da si ti uradio isto, jer ni ti nisi ništa bolji.

Legla je na krevet pored mene i samo se sklupčala, u ogromnom širokom džemperu, ličeći na kakvo ćebe, ma na prokleti tepih spreman za bacanje, izgažen i pohaban...

Rekla sam joj.

Da ti se ne nada. Da ne razmišlja. Da si ti sigurno negde srećan i da se i smeješ i uživaš i pričaš slatke male gadosti...ali ko zna kome... Nekoj drugoj ženi. Njoj ne.

Pomalo zlobno, želela sam da joj čujem jecaje, da vidim suze, jer tada bih znala da sam stigla do njene duše. I pogodila u centar.

Rekla sam joj.

Da mi se gadi. Da prekine. Da prestane biti takva. Da se uzdigne iznad svega. Popravi šminku. Da shvati da je sa vama kraj. I da pusti snove.Ponadala sam se da će mi odgovoriti.

Ali samo je ćutala...

Rekla sam joj.

Prekini sve što radiš. Prekini prazne priče... Pričaju ljudi o tebi... Prosto samo prekini, ne razumem zašto ne možeš... Vratiti ga nećeš. 

Rekla sam joj, veruj mi sve to... Znala sam da te je baš briga za nju...da se mogla ispred tebe raspasti, nestati, u prah pretvoriti... Rekla sam joj jer mi je draga, jer je i mrzim i volim... ali ništa...

Kada sam se ujutru probudila, nje više nije bilo... Ostao je trag suza i razmazane maskare... ispijena flaša nekog lošeg viskija... i krupna slova u svesci pored mog uzglavlja...

“Ja ne želim njihove ruke, pohotne poglede,  prljave misli...

Ja ne želim njihove priče, zaudaranje na vino, ispasane košulje...

Njihovi dodiri peku, a reči su im tupe, svi kažu isto, svi žele isto...

Ja ne želim pesmu za mene, pesmu o meni, pesmu uopšte...

Pozive u ponoć kad ukućani zaspu. Pozive za kratka zadovoljstva i duga kajanja posle...

Odlaske i ostajanja. Priče o sreći. 

Ali lakše je tako. Kad sam sa njima ne mislim. Ni o čemu. Ni o njemu. Ni o sreći. Naročito ne o sreći. Jer pokaži mi nekog ko je istinski srećan.

Ja ne želim da osećam ništa. Nikada više. 

Ja nikada ništa nisam ni želela. 

Osim da slušam zvuke njegovog srca dok ležim na njegovim grudima.

I znam rekla si mi štošta. Nisam ljuta, ne brini... Jer ni povrediti me ne može više niko.

 Osim njega. Ponovo.”

Te večeri, skoro do jutra, tražila sam je i čekala u maloj kafani ni kraju grada... Htela sam joj reći izvini, oprosti, uvek ću biti uz tebe...

Negde pre fajronta, a posle dovoljno čaša rakije i vina, učinilo mi se da sam na kratko uočila njen lik kako mi se smeška sa drugog kraja kafane... 

Probijajući se kroz masu, stigla sam i gledala dva užarena oka kako me posmatraju... ali umesto nje, osim svog lika u ogledalu, ništa drugo više nisam videla...

www.pinterest.com