Prošlo me je.

Prošli su me.

Dečiji snovi i maštanja. Sedenje pokraj prozora, dok se ispred mene pruža breza i vidi delić neba sa trećeg sprata. Sedenja na stepenicama u hodniku zgrade. I večite igre sa drugaricama kojih se samo retko setim.

Prošle su me. 

Boginje, bronhitisi, povrede kolena, glavobolje i nasledne migrene. Bol iznad oka sa leve strane i ležanje na klupku konca. Stare bapske priče. Nije jela ništa kuvano, stao joj je želudac, sipajte joj još supe, vrištanja da mrzim supu i šargarepu i bol.

Prošle su me prve dečije svađe. Ko ima lepšu lutku, ili je izgubio u Čoveče ne ljuti se. Prve suze, kada sam spoznala da majka i otac nisu tu samo da maze i paze, već da umeju i da udare i da viknu. Prvi odlazak u park bez pitanja, prvo kašnjenje jer su se svetla već upalila, a mi smo se zaigrali i jurcali po vrtiću i parku i otkrivali neka nova mesta, savršena za žmurke i pravljene doma i kuhinje za naše lutke bebe.

Prošao me je i prvi strah kada sam slučajno razbila porcelansku vazu, i naivno mislila da primetiti niko neće. Prvi šamar koji i dalje peče. Za bezazlenu dečiju šalu. Koja nekome nije bila smešna.

Prošla me je. Prva tuga kada sam dobila četvorku. I mislila da od toga nema gore stvari. Odlazak učiteljice. Pa drugarice. Nekako sam se oduvek nesvesno vezivala previše za ljude. Verovala da mi je učiteljica druga mama. Kako preboleti onda odlazak voljene mame? 

Prošla me je i radost. Kada sam dobijala novogodišnje poklone. Srećna stavljala sestru u novogodišnju kesu. Oni trenuci koji su mi stalno pred očima kad se setim osnovne škole. Proslave po različitim stanovima, čije rasporede još uvek pamtim. Izleti i ekskurzije.

Prošle su me. Prve ljubavi. Prve tajne. Druge ljubavi. Nove tajne. Neprekidne šetnje sa drugaricama po Kotežu 1 i 2, u Pančevu, nekada davno, u nekom drugom univerzumu. Prvi izlasci, poljupci, neke samo meni znane tuge. Ma, dovraga, prošlo me je i Pančevo, Njegoševa ulica po kojoj smo nadmeno paradirale, kej pored Tamiša, i masa ljudi koja je činila isto što i mi. Šetala od jednog kraja ulice do drugog. Da bi onda svi završili u nekom tada poznatom kafiću, klubu, diskoteci.

Prošla su me razmišljanja o nekim prinčevima, fudbalerima, glumcima... Ja kada porastem prezivaću se Smith - govorila sam. Kada ja porastem udaću se za Rundeka. Kog je posle zamenio S.I. Baš sam bila prava, presmešna devojčica.

Prošla su me i sećanja na raspuste. Kod baka i deka. Biranje kod koga ćemo biti, ne znajući da kao po nekom nepisanom pravilu biramo stranu koga više volimo. Mamine ili tatine. A ja nikad problem u svemu tome nisam videla, jer živeli su u istoj ulici, na par minuta hoda. Ali znalo se, ako odemo kod jednih ovi drugi će doći u posetu jednom, daj Bože dva puta. I tako smo birale. Ja oduvek slobodu i osećaj sreće. I životinje u dvorištu. I deku koji bi me stavio na bicikl i vozao po poljima Banata. I baku koja bi nas tobož grdila, ali uvek čekala sa večerom i slatkišima. I tužno mi je što to kažem, ali i ta osećanja su me prošla.

I leta u Kleku, i priče do pred zoru. Šetnje kroz ulice, do prvih njiva ili centra.

Prošle su me prve smrti. Bake. Kad zaplakala uopšte nisam, a sve je u meni vrištalo. Pa dekine. Pa su se iste samo ređale. Tada nisam znala jer sam još bila mala, šta je to smrt, već samo da te više nema na ovom svetu. Ali verovala sam da je taj neko tu, da nas posmatra i pomera i gleda. Oplakivali su svi ostali, a ja sam se onako mala trudila biti jaka, jer mi niko nije rekao da je tada u redu i plakati i tugovati i da se tako leči.

Prošle su me tinejdžerske godine, prva pijanstva, cigarete, jointi, smejanja bez razloga, plakanja bez razloga. Bubuljice i frizure sa šiškama.

Prošle su me euforije pred odbojkaške utakmice, saznanje da ako dam sve od sebe možda ipak neću zaigrati u prvoj postavi. Jer otac nije platio članarinu. Ili nas vozio na utakmicu. I na kraju krajeva, jer ima neko drugi, bolji. Bojila sam maštom te dane, koje sam tada videla crnim...

Držala se ponosno, poput šahovske kraljice, ni ne sluteći da me tek čekaju neke životne bitke i borbe i pobede i porazi.

Prošle su me i one. Te pobede, trenutne radosti. I porazi. I bes što sam upisala nametnutu srednju školu. I nisam mogla na fakultet koji želim. I sreća kada sam ipak otkrila FPN. I prvi položeni ispit. S tim što tada nisam znala da su svi ti ispiti nebitni. I da je jedino bitno ostati čovek. I posvetiti se nečemu što voliš.

Prošli su me. Strahovi. Nadanja. Prvo padanje ispita. Prvi posao. Honorarni. I moje ime ispod teksta. Mislila sam da ću taj tekst držati u svom stanu uramljen, i čuvati poput blaga. Ali prošlo me je. I to i shvatanje sebe kao prepametne, valjda je to onaj klinački, nezreli zanos, kada misliš da možeš sve, samo zato što ti ime stoji na crno belom parčetu papira.

Prošli su me  i svi poslovi koje sam radila. I plaćeni i neplaćeni. I pohvale i kritike.

Prošla su me izvinjenja ako ne uradim nešto kako treba. Crvenilo na licu. Želja da iskočim iz svoje kože i života i da me nema. Stavljanja na testove. Čekanje rezultata. Biti ili ne biti. A niko nije znao da ako ne nađeš posao moraš nazad, u svoje mesto, koje te je odavno prošlo. I da najveći test daješ ti sam sebi. Sa svojim velikim očekivanjima. I datim obećanjima. Tvojima. Drugima. Sebi. Da će od tebe ipak biti nešto. I da se tvoje ime nije slučajno našlo samo jednom u nekom tamo listu. Već da vrediš. I želiš i hoćeš. Da stvaraš nešto. I postaneš večnost.

Prošla me je. Ljubav prema novinarstvu. Ljubav prema odbojci. Ljubav prema nekim ljudima. Sve ono što me je oblikovalo i u pojedinim časima bilo beznadežno neophodno i ispunjavalo me nekim čudnim sjajem. Zadovoljstvom.

 

Prošlo me je mnogo toga. Gubitak. Bol. Noćne more. Krici. Snovi o udesima. Jedan ugašen život. Sreća. Nespavanje. Studentske žurke. Čitaonica. Neka neraskidiva prijateljstva. Koncerti. Pozorišne priče. Životne priče. Povišice, unapređenja. Otkazi. Odlasci. Kolege koje su odlazile i dolazile. Izlazak iz staklenog zvona. Spoznaja da život nije samo san. I samo lep. Bolnice, čekaonice, groblja. Nemoć. 

www.weheartit.com

Da ne mislim o vremenu, nego samo da idem napred i dalje i više. Do zvezda.

Prošlo me je ono bezazleno verovanje svima. Spoznaja da se trud uvek isplati. Neka neobjašnjiva potreba da sve znam i u svemu budem najbolja i svima pomognem. Suluda želja da negde u Australiji bezbrižno čuvam ovce. I ne razmišljam o rokovima i pogreškama i prebrzom svetu kog jurimo iz časa u čas. 

 

I znaj, prošlo me je i sve to. Šta ću dovraga kod zvezda. Prošlo me je sve. I još više. 

A ti me pitaš kako me ti još ne prolaziš?

A ne znaš da si me i ti prošao. Trajalo je, priznajem. I bilo je nesnosno. Otužno. Bolno. Ali prošao si. Ali je sa tobom prošlo i sve ostalo. Bez da sam htela i tražila. Gušeći te osećaje ugasila sam sve.

I sada više ništa ne postoji. Ne može me rastužiti. Niti razveseliti. Ali je prošlo. I to je jedino bitno.

A ako je to sve prošlo, ko zna... možda se jednog dana sasvim neočekivano neki osećaj vrati... pa na zidu svoje sobe ugledam tekst potpisan mojim imenom...ili se javim iz daleke Australije... dok u snovima jezdim biciklom po Banatu. I prisećam se nekih davnih prošlih dana.