Oluje

https://www.pinterest.com/pin/407364728770103082/

I kad znaš da će oluja.

I bez reči izađeš u šetnju,

I ulice se lagano prazne.

I čekaš prvu kap kiše da dodirne ti lice

Najpre u neverici, a onda pogleda usmerenog ka nebu dok se kiša sliva po čelu, niz oči i nos, po golim ramenima...

A kroz misli ti prolazi hiljadu i jedan film, hiljadu i jedno šta bi bilo da si drugačije mislila, rekla, htela... i kiša postaje slana, a pogled sve više mutan...

Tek onako se setiš da je nekada davno bilo neko dvoje, on u novim lakovanim cipelama, ona u srebrnim sandalama na štiklu... i da su lutali dugo gradom. Eto baš tu su jeli kesten pire.  A tamo pili vino. I ostajali su uvek poslednji. Izgubljeni u vremenu. I prostoru. Zaljubljeni.

A onda. Kad pomisliš na to

Obučeš svoju najlepšu haljinu. I pustiš kosu. 

Sigurnim korakom grabiš ka nekom nepoznatom mestu. Na koje te vuče sudbina. Ili sećanje. Mada si mislila da si sva potisnula.

Dozivaš kišu, vapiš za njom, jer samo će kiša umiriti bol. I isprati sećanja. I sakriti suze.

Pored tebe prolaze ljudi. Trče, paniče, samo da se od kiše sklone. Oluja će kažu.

Pa šta ako će oluja. Govoriš im u lice. Svi ste vi kukavice. Kukavice! A oni te gledaju začuđeno. I svi imaju lakovane cipele. I oči za koje si mislila da si ih odavno zaboravila.

U malenom parku na Kosančićevom vencu, sedi zagrljeni par.

Najpre si htela da ih samo zaobiđeš, i nasmeješ im se i kažeš im

Da oluja ne može ništa onome ko se voli.

Ali oštrica sećanja pogodila te posred lica pa si najpre stala ispred njih, a onda i sela pokraj njih.

U svojoj najlepšoj haljini. I htela si im ispričati sve. Samo što nisu hteli da te slušaju. 

Otrčali su od tebe i vikala si za njima dugo: Glupavi klinci! Malo kiše se plašite. Onome ko se voli kiša ne može ništa!

Htela si ih pratiti da još jednom vidiš njihove skučene studentske sobe, da osetiš miris spakovanih kesa iz menze i par tegli majčinog ajvara. Da proviriš kroz zamračenu sobu na grad nad kojim se nadvila kiša.

Sećanje ti je pomućeno, i umorna si već od tih večitih lutanja, 

Neispričanih priča, neisplakanih suza.

I ne možeš se jasno setiti ono dvoje. Nejasno ih vidiš kako šetaju po kiši i sigurna si da su se tada prvi put poljubili. A svaku godišnjicu slavili onog dana kad je bila kiša.

I lutali su gradom. Stalno su lutali. Svaka ulica bila je njihova. I oni su imali neku malu zamračenu sobu. Punu ljubavi i topline. I smejali su se stalno. I igrali neke igrice, kao da se ne znaju, kao da su neko drugi... I plesali su. I svađali i mirili. Dve usijane klinačke glave, koje se mnogo vole.

Bar je bilo tako do nekog trenutka.  Odjednom, kao iz vedra neba,

Umesto razgovora i priče, zagrljaja i poljubaca, poslao je poruku kako ste sad već odrasli i da ga smaraju te vaše večite šetnje i igre i smrdljiva mala zamračena soba. I da se mora posvetiti poslu. Jer je to jedino bitno. A da je za vezu i brak još mlad. I ne treba mu sve to. Da ne voli. I ne treba. I ne želi. Nikoga. Pa ni tebe. 

Nije dolazio nekoliko dana u stan. I onda jednog poslepodneva, dok si se vraćala sa posla, videla si ga sa koferom u ruci kako izlazi iz stana. I ćutao je i nije rekao ništa. Htela si da vrištiš, da mu kažeš kolika je kukavica. Posle svega tako. Ali nisi mogla...I gledala si ga kao prvi put da ga vidiš. Dozivala mislima a usnama ćutala. I znala si već... to više nije bio on.

Otišao je a nebo kao da je znalo... Te je večeri napolju bila oluja. Kao nikad do tada. Istrčala si u kućnim papučama, u majici na brtele i šorcu napolje. Nisi znala da se ljudi mogu tek tako promeniti. Nisi verovala da je i vama stigao kraj...

Istrčala si i mislila si da on nije rekao šta je rekao. I da nije mislio. I da... Jeste oluja ali stalno je govorio da niti vetar niti kiše ni ćuskije sa neba da padaju, ne mogu ništa onima koji se vole. I da će te naći i čuti i zaštititi...

Podigla si ruke ka nebu i kiši i plakala i znala si da on više nije on. Ali ni ti više nisi bila ti. To je bila neka druga žena. Nesrećna. Ostavljena. I zaboravljena.

Bacio je lakovane cipele. Stara odela. Posle pet godina odlučio je da napusti tu odvratnu smrdljivu sobu. A onda je nekako, u njegovoj glavi bilo logično da ostavi i tebe. I samo ode. A ti si ostala da čekaš kiše. Godinama... 

I onda tek odnedavno...kada si

u svom telu, glavi, dahu sve potisnula, i ugasila to prokleto sećanje, i vratila se u život vedra i nasmejana... stigla je poruka od njega. Pita te da li si za šetnju po kiši? I hoćete li na kesten pire...

Bolno si vrisnula i istrčala. Iako si znala da će oluja. I bez reči si izašla u šetnju, i ulice su se lagano praznile...

I čekala si prvu kap kiše da dodirne ti lice.

Ali ovog puta samo si se glasno nasmejala, jer si do sada ti bila nesrećna, ostavljena i zaboravljena. Ali na kraju, upravo to je postao on.