NE znači NE

NE znači NE.

Kada to kažem, pokažem, vrištim, ćutim, otimam se, plačem, molim.

 

NE znači NE.

Na svakom jeziku, u svakom smislu, bez obzira da li stojim naga, u miniću, da li sam izbacila grudi, dupe, da li sam sama u provodu, sa njih trojicom, bez obzira čime se bavim, koje sam rase, vere, koliko godina imam.

NE znači NE. 

Nikad nije da. Nije ni možda kako neki uče decu. NE je NE. Prosto zar ne?

 

Moj seksistički nastrojen komšija, koji zviždi za mnom svaki put kada izađem bez supruga, a ja mu otpozdravim srednjim prstom (znam nije damski, ali koga briga), a kada sam sa suprugom, javi se samo njemu, kao da sam ja kakva niža vrsta, evo od juče drži predavanje u parkiću ispred zgrade ostalim komšijama i prolaznicima. Glasni su, bahati i prosti. Svaka reč se čuje, jer je naglašavaju da se čuje. Svaka rečenica sadrži psovku. Svaka rečenica sadrži bljuvotine. Teorije zavere. Prekoravanja i osuđivanja. Ali ne pomenutih mogući krivaca. Već devojaka koje su istupile ispred mase.  Svaka reč služi im da nazdrave. Opsuju. Uvrede. Njih koje su preživele pakao. Jer kako kažu same su tražile. Žensko je to. Za to služi. Svaka reč uništava nadu da postoji razum, saosećanje, empatija. Svaka reč iznova i iznova siluje ne samo ove devojke, već i svakoga ko misli svojom glavom. I ima neko drugačije mišljenje. I nakon svake reči, ja pogledam sa moje terase u osobu koja je istu izrekla. I svesna sam da bih od komšije sve izgovoreno i očekivala. Ali ne znam da li mi verujete, da u ovim gnusnim rečenicama i mišljenjima, prednjače žene. Upravo žene. Koje su najglasnije.

Ja se uglavnom ne mešam u takve priče. Jer ući u raspravu sa budalom, više govori o meni nego o toj osobi. Budala je budala, kao što je ne uvek ne. Ali, danas sam vrisnula. Danas sam poludela. Danas mi je došlo da ga sa ove moje dve ruke, kojima kucam samo prosto i jednostavno ugušim.

Komšinica je rekla NE znači NE. Na šta je komšija, posle desetominutnog vređanja prvo Danijele, pa onda i Milene zbog koje mi je još knedla u grlu, i ostalih devojaka, rekao: Ne ti znači ne, je li? Možda je vrištala na grčkom. Tamo je NE u stvari DA. Ne biste verovali koliko su napaljene te glumice, šta sve ne rade zbog uloge, reklame, pa kad im ne prođe, onda se sete. Dobro ih ja nisam dohvatio, videle bi onda one šta je silovanje, ne bi pričale o tome. Ne bi mogle pričati. Rešiš to lako. Nečim u glavu, malo zapretiš, malo zavodiš. I dok sam se ja jedva suzdržavala da ne povratim,  njegovi ostali sagovornici, krenuše najpre sa smehom, pa sa svojim viđenjima, komentarima, a te žene u tom društvu, žene koje bi trebale biti podrška i oslonac i razumevanje, žene koje imaju ćerke, sestre, majke, psovale su poput kočijaša i prezivo se smejale sa upitom: Pa ko još ne bi dao Leki? Stvarno evo razmišljam svo ovo vreme...Kao da je on kakav bog... A devojke koje su kročile u javnost sa ovom pričom, linčovale su i razapinjale, jer Bože moj, ako te muškarac i siluje, to nije do njega, do tebe je. Ti si to u stvari htela i želela, i zašto sada posle toliko vremena pominjati isto?

Onako uz vrisku i psovke (meni neuobičajeno, jer ne psujem), uzela sam beli papir, crvenom temperom napisala NE znači NE, i dok su me posmatrali okačila isto na terasu. Njima tik iznad glava i nosa. Htela sam na njih istresti i prašinu koju sam pokupila sa terase, ali zaustavih se (čitaj bes) na vreme. Ipak, nisam se suzdržala komentara i dok sam im okretala leđa viknula sam: Gnjige!, prosto evo ne znam gde sam to i kad čula, i zašto sam ih ovim epitetom nazvala, ali odgovarao je u tom trenutku.

Ja stvarno ne znam za vas, ali meni je sve ovo toliko mučno. I tužno. I prosto odbijam da živim u ovakvom svetu... Muka mi je više od ljudi, muka mi je od komentara, muka mi je kada otvorim tekst u novinama i ugledam: Zašto je ćutala, zašto ga ranije nije prijavila, sad je kriza, trebaju joj pare, dotakao je malo odmah je silovao, a da ne govorim o svim onim komentarima koji su bili nakon izbijanja svih onih priča iz škole M. Aleksića... Muka mi je od toga da su žrtve uvek krivci šta god i kako rekle. Da im se ne veruje. Da umesto podrške dobiju komentare: Kakva je ovo nepoznata glumica? Ili sestro tebe da bi neko silovao, treba da nosi kesu na glavi, vidi na šta ličiš... Mene ovo zaboli. Ja uvek pomislim na to šta ako mi sad dođe sestra ili prijateljica i kaže mi: Neko me je istukao. Ili silovao. Ja bih bila uz nju. Ja bih joj verovala. Jer ne samo što je moja. Već je smogla snage da kaže tako nešto. To nije nešto čime se dičiš i hvališ. To nije nešto čime ćeš se ponositi ceo život. Već  jedan žig i rana i nepoverenje koje u tebi raste svakog dana. Prema muškarcima. Prema ženama. Prema ljudima.

Ja zato verujem. Tim devojkama. Možda bih volela da se nekim suludim delom glave nadam da neko koga sam doživljavala pre svega kao jednog šmekera i gospodina, omiljenog glumca meni dragih ljudi, nije ovo napravio, i znam da nije na meni da sudim, i neću to da radim... Ali ću podržati svaku ženu i nikad je neću kritikovati, osporavati, kriviti. Niko vama ne kaže da trebate u bilo koju priču sto posto da verujete, to valjda određujete sami svojim razumom i na kraju krajeva, presudiće sud, kada se postupak završi. 

Ali da devojku, koja je iznela u javnost svoju mučnu priču, osuđujem, to niti želim niti mogu. Niti ću dozvoliti svojim sagovornicima.

Jer ako ste zaboravili. NE znači NE. Sve i da sam htela. I sama se skinula, ogolila. I onda predomislila. NE je NE. Sve i da on tako iskazuje nežnost kao što kaže. To njegovo dostignuće i čast. Da neko zasluži da on tu osobu poželi. NE je NE. Sve i da je razgovor obavljen posle nemile scene bio vežba za predstavu. Valjda je u autu video ženu koja plače i ne želi ni njega ni njegovu čast. Sve i da je nije čuo kad je rekla NE. Nije valjda mislio i verovao da su njene suze i malaksalo telo bile od radosti i uzbuđenja.

NE znači NE. Uvek. Na svakom mestu. U svakoj prilici. NE je moje pravo. Kao što je i moje pravo da kada sredim svoje misli, dušu, ožiljke, glavu, odlučim da li ću isto ispričati ili zadržati za sebe. Pa makar to bilo za dvadeset godina.

A svima onima koji bi me pitali zašto si ćutala, odgovorila bih zbog takvih kao vi. I dovraga, kako se uopšte usuđujete da pitate? Imate li zrnce solidarnosti, ništa više vam ne tražim...

Jer ovde je čovek čoveku vuk. A žena ženi smrtni neprijatelj. Jer ovde društvo ne prašta ako si drugačiji, uspešan, povređen, silovan. Ovde društvo gleda samo svoje interese. I kritikuje sve za šta se smatra merodavnim. Što je uglavnom sve. Od vakcinisanja do toga da li je čast kad ti ga Leka gurne.

Ovde društvo zna sve. I ko može u prvi tim kakvog kluba, ko ima koliku platu, ko sa kim spava i ko koga vara. I da su devojke koje ovih dana menjaju svet same krive, jer pobogu, oni bi takvog nekog prebili, pretukli, ubili da ih je pipnuo, a ne bi čekali toliko dugo. Ovde drušvo zna da one sigurno lažu, jer danas nije ništa toliko strašno, jedan ogoljen život manje više, pa siluju se i po farmama i zadrugama, tuku, pljuju, pa nikom ništa. Svi su spremni da prodaju sve, svoj život ogole pred kamerama, za malo para, što da ne prodaju priču o silovanju.

Ovde društvo sve zna. O svima drugima. Dok sede  u svojim nesređenim životima, dok ne znaju gde su im muževi, žene, deca, dok zavide onom sa petog, ali to ne bi priznali ni za živu glavu.

Da, tužno je, što ovde društvo zna sve. A još nisu naučili da NE ZNAČI NE. Uvek i bez pogovora.

 

“To je moje iskazivanje nežnosti, a ne nepoštovanje. To je dostignuće. Da li si ti došla do tog stepena interesovanja da kod mene izazivaš tu emociju? Jesi li normalna? To je za čast, a ne za osećanje ugroženosti. Zaista najozbiljnije mislim, a ti ne poveruj. Šta ti misliš da to ispada da sam ja neko ko svoj k**** usrećujem i mećem okolo u nekoga koga ne poštujem, da ga ponižavam, da potcenjujem? Neko je zaslužio da ja to poželim.”- snimak razgovora B.L.