Rekao si...

Rekao si mi...

Da ne plačem zbog tebe. Plakala sam.

Rekao si mi u lice kakav si prevarant i hoštapler. Govorila sam ti da nisi. Da si divan. I ubeđivala druge u to.

Trebalo mi je skoro pola godine isto da shvatim. Da me prođeš kao najgora groznica. A opet, ko zna da li se od tog otrova oporavlja... ili samo nestaješ polako. A smešno je kako je samo jedan trenutak bio dovoljan da me uništiš. Do srži. Do postojanja. Da me otruješ.

Sada me ima drugi neko. I ja imam druge neke. I rekla sam im da ne plaču. Zbog mene. I da sam svakim danom sve veći prevarant. Jer to je ono što me iz mrtvih spašava. Smejem im se u lice kada mi kažu da nisam. I da sam divna. I druge ubeđuju u to.

Svakim susretom, nemo, molila sam tebe za protivotrov. Za spas. Za jednu reč.

Znao si. Osetio sigurno. Video plačne oči. Ali te nije bilo briga.

Sada mene nije briga dok ostavljam i odlazim... Neke nebitne ljude, neke lažne priče...

Sada mene nije briga kada tik uz mene prođeš jer više ne osećam ništa, a shvatam da sam ti bila isto što i meni ovi nebitni ljudi. Nebitna.

Rekao si da mi nisi obećao ništa. Nisi... I da sam sanjar. A nisi znao da kada sanjar postane prevarant i vrag ga se stidi. I puta koji je izabrao...

A o Bogu i da ne pričam. Rekao si. I on te je čuo.