Izvini, Jovana, izvini!

Izvini, Jovana. Izvini što ti pišem.

Jesam nekulturna. Jer mi se praktično i ne poznajemo. Mada znala si ti vrlo dobro za mene. Baš kao što sam ja znala za tebe. Jer tebe nije krio. Mene jeste. Ali ti si to znala, zar ne?

Jesam i okrutna. Prošlo je toliko vremena. Zašto ti pišem? Zašto te podsećam? Zar nisam postala prošlost, dok si ti ostala? Da stojiš uz njega. I u dobru i u zlu. Misliš li da sada želim svega da te setim i ukus pobede na tvojim usnama pokvarim...Ne, veruj mi, nije mi namera. Ali ako sudimo po svim ovim stvarima koje mi se dešavaju, izgleda ti nisi zaboravila.

Da, znam, ne veruješ mi. Pa i zašto bi. Da sam ja svog muža, ili momka, zatekla u krevetu sa drugom, da sam ga noćima čekala i plakala, da sam mu pratila trag po mračnim ulicama, zamračenim sobama i zamagljenim automobilima, ni ja ne bih verovala nikad više. Ni njemu. Ni njoj. Pogotovo ne njoj.

Ne znam, Jovana, možda zato što sam ga danas slučajno na ulici srela... Ne, ni ne pomišljaj da je to dogovor bio. Niti da sam se obradovala tome. Ali moram ti reći Jovana, isti je onaj šmeker kakav je bio. Pre četiri godine. Isti osmeh i pogled i vatra u očima.

Negde kod Terazija osetila sam čudan znak u stomaku. Blagu jezu. Zastala sam pokraj jednog izloga, i iz nekog razloga namestila kosu. Zatim sam svratila do jedne parfimerije, i od mora parfema, stigla sam do nekad omiljenog, zaboravljenog...kog baš dugo nisam koristila. A koji me je toliko podsetio na njega.

www.pinterest.com

U tom trenutku, kroz misli su mi prošle sve one naše noći, jer noći smo samo imali. Slatke reči u koje sam tada verovala bez pogovora. Znaš, Jovana, kada smo se on i ja upoznali nisam pitala ništa. Ni ima li porodicu, ni voli li koga, niti šta je i ko je? To je bio trenutak u kom su se naši svetovi sudarili poput kometa. Znala sam mu samo ime. I da je beskrajno neodoljiv. Znao mi je samo ime. I da mi od tolike zbunjenosti gore obrazi, i da brbljam koješta. Razmenili smo brojeve, i tako je počelo.

Negde posle trećeg susreta, spomenuo mi je tebe. I decu. I ne, Jovana, nije me obuzeo osećaj stida i srama. Znam, svaka normalna osoba stidela bi se svega, i prekinula sve. Rođena majka bi me se odrekla, a brat na mrtvo prebio da je znao. Uspavana u njegovom naručju, sećam se da sam jedino pomislila da li je moguće da on ima već troje dece? A toliko je mlad. Ko bi rekao? Izvini, Jovana, nisam bila surova. Samo mlada. Previše mlada. I zaljubljena. Što znam nije opravdanje.

Pitaš se jesam li mislila na tebe tada? Slagala bih te kada bih rekla da jesam. Nekako si mi bila... ne znam kako da ti to kažem a da te ne uvredim, već sam te dovoljno povredila...nebitna. Samo jedna žena, koja sedi kod kuće i čeka svog muža koji neće doći. Muža koji je te večeri u svom najlepšem odelu, gledao mene, u mojoj najlepšoj haljini,  dok smo praznili čaše vina i smišljali slatke male planove i gadosti. Naručivao mi je pesme, pevao i šaputao, skidao me pogledom, deo po deo, kidao i cepao sve sa mene u malenom stanu tu blizu Vukovog spomenika, dok je grad živeo i dok su svetla gorela.

Ustajala bih u ranu zoru, blago mamurna i otečena od njegovih poljubaca i nespavanja, ali on bi već tada bio u vašem stanu, vašem krevetu... i nadala sam se tada okupan mojim mirisom i opijen mojom ljubavlju.

Izvini, Jovana, izvini, ali osećam potrebu da ti sve pišem i pojasnim, i želim da znaš Jovana, kriva sam, skroz naskroz, evo pristajem da se vidimo, da me kazniš, izudaraš, izvičeš se na mene, ali te molim da prekineš da radiš to što radiš.

I da ti završim priču o današnjem susretu. Sve me je upozoravalo na njega danas. I sve me je pre susreta sećalo na njega danas. A dugo nisam o njemu razmišljala tako. Jesam o tebi, o i te kako jesam, naročito posle svih ovih stvari koje si mi priredila proteklih par godina. A on bi mi prolazio kroz snove, kišne dane, one trenutke kada bi me tuga ubijala iznutra... Ali kroz misli, u trenucima svesnosti nikad. Terala sam takve misli. Bežala od priča o njemu. Bežala od onih sličnih njemu. Mada, ako ćeš iskreno, jer tako sam obećala, još nisam srela nikog sličnog njemu. Mirisali su kao on. Govorili kao on. Ali niko me nije ljubio kao on. Niti lagao tako lako.

Možda sam se tu negde na sredini Kneza, kada mi je štikla zapela i kada sam se blago zateturala, trebala okrenuti i vratiti nazad u pravcu Terazija. Ili skrenuti u kakvu ulicu levo ili desno, ući u kakvu radnju, nestati sa lica zemlje. Ali ni taj znak me pokolebao nije, nastavila sam ka svom cilju, i ugledala ga kako mi ide u susret. U masi istih, bezličnih ljudi, osunčano lice mu je sijalo, oči su vrištale, telo je mamilo na greh, kao i pre. Zastala sam Jovana, nisam imala snage proći pored njega, pognula sam glavu pred njim, ja grešna pred njim istim takvim, u nadi da će me obići i spaziti neće. Nadala sam se Jovana, da me videti neće ili da će, pošto nije bio sam Jovana, i ako me je video okrenuti glavu na drugu stranu i bez reči proći. Stala sam tako, i gledala u svoje nove plave štikle, i pokušala razmišljati o drugim stvarima. Ali osetila sam ga Jovana, njegov miris, oči, dve vatrene kugle na meni, i znala sam da me zaobići neće, i podigla sam pogled gore...i...

Ubi me Jovana, ubi me slobodno pred svima i radi šta si do sad radila, jer znam da sam ti obećala da mu nikad više reč neću reći, niti ga pogledati a kamoli poljubiti ili pomisliti nešto tako... ali na njegovo zdravo mala, počela sam se tresti i da me u naručje nije uhvatio, pala bih tu u centru sveta, dok hiljade ljudi bezbrižno šeta... Njegove usne našle su moje, uzvratila sam Jovana, i nisam mogla prestati. Čovek bi mislio da će se sve emocije i želje posle četiri godine ugasiti. Ja sam gorela Jovana, skroz. Kako bi to smešan novinski naslov bio: Gorela je u sred Kneza! Zapalila se u sred grada! Ma, dovraga, mogla sam i umreti u tom trenutku, srce je moglo eksplodirati, a znala ne bih koliko mi je trebao. I koliko mi i dalje znači. Devojku koja je bila sa njim poslao je kući. Ne brini, rekao je, neka glupačica sa posla. Uzeo me je za ruku i poveo, ni ja ne znam gde... Negde preko mosta, kroz široke bulevare...  Pričao je sve vreme.

Postavljao pitanja. Zahtevao odgovore. Desnom rukom prelazio je po mom telu, vozio kao i uvek ludački brzo i psovao.

- Četiri godine, mala! Gde si ti jebene četiri godine? - vrištao je.

Ćutala sam, Jovana. Nisam mu ništa mogla reći. Ne zbog mog obećanja tebi, niti iz straha. Jer više straha nije bilo. Ćutala sam samo zbog tvoje dece. I njima zahvali.

U sobi je bilo prevruće. Otvorio je terasu, i vratio se u krevet pored mene. Telefon mu je zvonio nekoliko puta. Utišao ga je . Javi se ako moraš, dobacila sam mu. Ma, poludela je više, rekao je za tebe. Sad priča kako deca ne mogu zaspati bez mene. I traži da sam svake večeri tu. A deca spavaju kao bebe. Ne zna više kako da me zadrži. Ne zna više šta da radi. Pa zašto joj radiš onda to? - pitala sam ga, a u srcu mi je ključalo još hiljadu pitanja. Hoće li je ostaviti, da li će se razvesti, hoćemo li biti zajedno, gde ćemo živeti... Posle godinu dana neprekidnih susreta, ne možeš ni zamisliti čemu sam se nadala. Nije mi odgovorio ništa. Ne znam ni da li bi, ili bi prešao preko toga, kao i preko svake druge teme koja mu nije mila, kada si ti zazvonila... Dobro, u tom trenutku nismo znali da si to bila ti. Otvorio ti je vrata, obavijen peškirom i čula sam tvoju vrisku i psovke i onu odvratnu imenicu koja se ponavljala i ponavljala. Gde je ta tvoja kurva? Gde je? Gde je kurva? Gde? Jecaji su se smenjivali sa vriskom, a ja sam poletela u kupatilo, i videla sam te da si me videla, ali pobegla sam i zaključala se tamo. Sećam se koliko si vrištala. I koliko te je smirivao. Kako te je smirivao. Shvatila sam koliku on moć nad tobom ima. I da bi i anđela ubedio da vragu služi. A vraga Bogu da se moli.

Posle ne znam ni ja koliko vremena, vaš razgovor je prestao. Čula sam kad ste otišli. U telefonu me je čekala poruka od njega. Mala, izvini, čujemo se sutra. Uzela sam bocu konjaka i navila nekoliko gutljaja iz flaše. Tresla sam se. Zakasnela reakcija. Otišla sam do vrata i zaključala ih i pokušala da zaspim te večeri. Ujutru me je sačekala tvoja poruka. Duga. Opširna. U kojoj pišeš da već dugo za nas znaš. I da me moliš zbog sebe i svoje dece. Da odem i da se nikad ne vratim. Da mu se nikad ne javim, da ga nikad ne pogledam a kamoli nešto drugo. Tražila si da ti obećam. Da se u njega zakunem. Pa fotografija vas petoro. Sa nekog slavlja. I ona poslednja rečenica tvoja: Ako ti ovo nije dovoljno, a svakom normalnom bi bilo, sledeću fotografiju šaljem ne samo tvojoj majci, već i svima u tvom prokletom selu odakle si se stvorila. I zatim, moja omiljena tajna fotografija, koju je fotografisao on... Na njoj sam bila ja, puštene duge kose, bez gornjeg dela na sebi, kao od majke rođene, dok sam oslonjena na bele ogromne jastuke jela trešnje... I da znaš da sam ozbiljna, već sam ovo poslala svima na tvom poslu, tako da ne bih te više zadržavala. Nestani. - napisala si. I ja sam obećala. I nestala.

Da li ti je to bilo dosta Jovana? Hoće li ti biti lakše ako ti priznam da sam tog dana preležala u krevetu. Da li ti je bar malo bilo žao mene? Jesam, kriva, tamna  kao noć, crna kao zemlja... i ne, ne mislim Jovana da cilj opravdava sredstvo, niti u tvom niti u mom slučaju... Ali, jesi li pomislila Jovana, na moje lude godine i na mladost, na leptire u stomaku, na zanesenost, na pravo na nadu i želju... Jer ja ga nisam jurila Jovana. Niti mu tražila bilo šta. I žao mi je, sada to mogu reći, što je među vama bilo kako je bilo...  Da li si njega na trenutak ikad krivila? Ili si mu praštala iznova i iznova? Sigurno si bila izmučena i umorna od svega. Znam reći će neko, tako joj i treba, rušila je porodicu, uništavala je sveto. A šta ako su to samo ruševine porodice bile? Ko zna koliko ih je bilo pre mene, jesam li samo ja kriva, da li je to opravdanje? Tek tada sam počela o tome da razmišljam. Da me jede istina. Da me boli tvoja bol. U glavi sam čula tvoj vrisak. U snovima sanjala suze vaše dece.

Spakovala sam ono malo stvari koje sam imala. Na poslu se više nisam pojavljivala. Neke kolege su mi odmah poslale direktne, eksplicitne poruke. O tome šta bi mi sve radili. Koleginice su se zgražavale. Direktorka je tražila da pošaljem otkaz mejlom. Učinila sam to odmah. Uhvatila sam prvi voz i otišla daleko od Beograda. Od tebe. I njega. Zamenila sam broj. Trudila se da otcepim taj deo života. Da ne mislim. I ne plačem. I vratila se kući.

I bila sam sigurna tamo jedno vreme. Onda je neko čuo, naravno da je neko čuo, i za moju vezu sa njim i za fotografiju i sve ostalo i javio je mojoj majci. Rekla mi je: Srećom ti otac nije živ. I ništa više. Gledala me je prekorno, šaputala molitve kad me ugleda. Izbegavala da me pogleda. Izbegavala da ide bilo gde, da izađe na ulicu, u prodavnicu, među ljude. Svi su pričali o meni. Moja fotografija smešila se sa jedine prodavnice gde su se okupljali od jutra lokalni pijanci. Prodavačica mi je rekla da je tu postavila jedna fina gospođa iz Beograda, a da je vlasniku dala još i 200 evra. Zašto, Jovana, zašto? Otišla sam kako si rekla, nisam mu se javljala, ubijala sam ga u sebi, ubijala sam sebe zbog njega. Kaznila si me time što nisam pored njega. Sve ostalo je bilo nepotrebno.

I onda posle svega... Dobacivanja, osude, izopštavanja...

Znala sam da nema svrhe da ostajem tamo duže. Na trenutak sam mu se htela javiti, po povratku za Beograd, ali ne znam zašto nisam. Mislila sam u sebi, obećala sam ti. Jesi ti možda svoje pretnje ispunila, iako nisi trebala... ali ja sam obećala. I trudila sam se. Ako možeš veruj mi. Ako ne, tvoja stvar.  Do tog susreta, ponosila bi se sa mnom. Ali nisam mu mogla odoleti.

Izvini, Jovana, molim te izvini.  Što se ni večeras kući vratiti neće. A kako su vam deca kod bake na raspustu, upravo je za nas dvoje isplanirao narednih deset dana od jutra do mraka. Kaže mi da ne može bez mene. Priča koliko dugo me je tražio. Kako sa tobom već odavno ne spava. A devojke menja svako veče. Izvini, Jovana, izvini, ali nisam samo ja kriva. Volim ga Jovana, shvati i oprosti. A sada znam da i on oseća isto prema meni. I idem da se radujem našem ponovnom susretu. I snovima o našem sutrašnjem prvom provedenom danu... Jer do sada smo imali samo noći.