Ako odeš sutra.

Ako odeš sutra.

Nećeš probati tortu koju sada pravim.

I neću moći postaviti sto za dvoje. Postaviti crne tanjire i zlatne kašičice.

Neću staviti ni vino na sto, jer sam smotana da ga otvorim. A ako odeš sutra, glupo je da sedim sama za stolom za dvoje uz neotvorenu flašu vina.

A i realno, ko još odlazi sutra? Odlazi se odmah, u besu, u žaru, dok ti vena na vratu pulsira. Odlazi se silovito, uz tresak vrata, psovke, plač, moljenja, proklinjanja...

Ko to još mirnog glasa kaže odlazim sutra? Kao da ostavlja onom drugom prostor za izvinjenja, preklinjanja, razgovor, ubeđivanja, kajanja i pregovaranja.

Kao da je ljubav glupi sporazum, pa moraš hladne glave delati... Jebem ti i sporazume i hladne glave. Jer to meni ljubav nije.

Ja da sam na tvom mestu ne bih čekala sutra. Sve svoje stvari stavila bih u stari kofer, sa devojačkim prezimenom na njemu, sve naše stvari pobacala bi kroz prozore i terasu, ili potrpala u velike crne kese, pa u đubre, a sve tvoje bih isekla, iscepala, polupala... Pao bi mi mrak na oči, proklinjala bih dan kad sam te srela, i još mnogo toga.

Vrištala bih i dramila bih, jer jebi ga, moj život mora biti i malo drame pored sve te silne komedije, ali bih otišla odmah istog tog trena, istog tog dana. Afektivno i impulsivno, jer drugačije ne znam. Jer odlazim iz besa i iz hira i nastavljam sama. I niko me nigde ne čeka.

Što me seti na tvoje: Odlazim sutra. 

Sasvim hladno, proračunato, mirno. Odlazim. Sutra. I sad prosto ne znam šta bih. Da li da te ubeđujem da ostaneš i da te pitam gde ćeš, i zašto... Mada, kada do tog trenutka već dođe znaju i vrapci na grani ko će koga ostaviti.

Jer oni vide dvoje kako pričaju. Spavaju tačnije ne spavaju. Oni vide kolutanja očima, svedoče trenucima dosade i tišine koja ide od jednog do drugog i nazad. I ostavljaju praznine. U srcima, krevetima, prazne stolice za večerama.

Vide vrapci tuđe poglede, pokrete, poruke, obraze rumene od greha i oči koje sijaju na mesečini.

Odlazim sutra. Rekao si. Sigurno. I mirno. Kao da te neko već čeka. U nekoj hotelskoj sobi, leži na plišu, u belom vešu, neka druga, nevina i čista.

Bar bih ja tako nekog čekala. Morao bi da bude neki lep hotel. Sa crvenim ili zelenim debelim tepisima. Sa pogledom od koga zastaje dah. Noću pogotovo.  Možda bih podigla kosu u punđu i navukla tamne teške zavese. Stavila kap parfema. I čekala. Da imam  koga. I da ja eto odlučim i kažem: Odlazim sutra.

I dok sad razmišljam o tome, pitam se da li da ti u kofer spakujem par košulja, i čarape, i ne znam šta još. Mislim, stvarno mi je glupo da te pitam, posle tvog odlazim, je li dušo jesi li se spakovao? Ali znamo, i ti i vrapci i ja, da pojma nemaš sa pakovanjem. Jer ako te već neko čeka, nemoj onu teget pidžamu nositi. I ponesi nove papuče. I parfem koji sam ti uzela za rođendan.

Ako odeš sutra, nije mi jasno, ideš li na dan, mesec ili zauvek? Ja kad bih sad otišla vratila se nikad ne bih. Znaš to. Ali ti nisi bio precizan, i moram ti reći da ako sutra odeš, pa makar i na minut, otišao si. I nemoj da se vraćaš.

Ne znam samo šta ćemo sa stvarima, nosiš li i to, i kako ćeš, ipak glupo je pola fotelje u kolima voziti, i ne znam kako bih ovaj teve podelila, ne mogu nožem, a testeru nemam...

Možda si zato i odlučio da to bude sutra, kako bi smislio i razmislio...

Ako odeš sutra, moraš sada u nabavku. Tvoj je red, prošlog vikenda sam išla ja, ne možeš kuću ostaviti bez ubrusa i papira, i peciva i povrća. Kad već ostavljaš mene. Možda bi ti bilo pametnije, da si lupio šakom o sto, i rekao idem, boli me ona stvar za kupovinu i tvoje spiskove i deterdžent za veš.

Ali sam si kriv. Rekao si idem sutra. A ja sam ostala nema. I ne znam šta bih ti drugo rekla. Sem da moraš u nabavku. I da moraš popraviti rernu, jer ti si je i pokvario. I da te molim da iz kupatila skloniš sve one tvoje gluposti i prljav veš. Ako odeš sutra, to ne može ostati tu. 

A kasno ti je sad da isto opereš, neće ti se osušiti do jutra. Bilo bi bezveze da po kesama nosiš mokar veš. Ionako nećeš imati mesta ako poneseš svoj mali kofer. A i evo pripremam ti malo ručka da poneseš, i spakovaću ti veće parče torte. Jer ako odeš sutra, i neka druga te čeka u hotelu, moraćete pojesti nešto kuvano. I slatko. Kad malo bolje razmislim, spakovaću ti i ono vino. Jer ga ja otvoriti ne mogu. A vama će trebati.

Kad shvatiš da sam ti uzela sve. I novac. I pamet. I godine. Jer dao si mi dovoljno da se spremim. Kada si mi rekao: Odlazim sutra.

I ako odeš sutra, znaj da te nikad neću pitati zašto, niti moliti da se vratiš, a kada se ugušiš u mirisu nekog tamo hotela i spoznaš drugu stranu neke druge, nevine i fine, faliće ti moji spiskovi za kupovinu, moj postavljeni sto, uvek druge boje, i faliću ti ja, da ti okrenem leđa u ledenoj noći, i naslonim svoja promrzla stopala na tvoja. I setiće te vrapci na sve...

Ako odeš sutra, a znam da nećeš, poljubi me u glavu dok spavam. I nahrani njih. Da bi te nekad setili na mene.