Preživeću.

https://www.pinterest.com/pin/1759287340508174/

Preživeću ja. I neispričane priče... I prekinute snove... I silovito zatvorena vrata.

 

Onaj ukus jagoda na proplanku van grada.

I miris trave, meke poput pamuka i bodljikave poput žice. Urezane na mojim leđima tog proleća.

 

I reči. Proklete reči. I nadanja. I let. I pad, kao što to uvek biva.

 

Preživeću ja... Kad vidim da te nema... Kad osetim da te nema. I kad te stvarno nema. Dok sećanja peku.  I mrak je svuda. I onda odjednom, baš tu ispred mene, na dohvat ruke ugledam za tren...Mesečinu na tvom licu. Dok plovi brod. I onda više nema te.

 

One noći zamagljene, od suza, dima, pića, tableta... Da li se brže zaspi nakon flaše pića ili šake tableta? Ili ni to u mom slučaju ne pomaže? Kao da sam jedino na tvom ramenu umela zaspati. I spavati. I šta ću sada?

 

I noći koje me traže i plaše i slade se mojim pokušajima da ih bar na tren prevarim. Senke na zidu , koje besomučno skaču od sreće kada vide moje otvorene oči. I suze. I kad čuju misli i pitanja iako im ni reč ne kažem. Kao da su mi u glavi. I množe sve moje čežnje i tvoje tragove. I od buve prave slona, i kad dođe jutro, ja više nisam ja, i ti nisi ti... I sve ono između nas kao da nije bilo. Ili je bilo, u nekom snu. I onda je došlo buđenje.

 

Preživeću ja. I insomniju. I sve one silne medikamente. I sve one poremećaje pažnje, stvarnosti, ličnosti, koji prete svakog dana. Preživeću sve ono što si rekao. I uradio. Ili nisi. Preživeću.

 

Dovraga, preživeću i ljude, dosadne, naporne, gde si bila, šta ti je, kako si... Njih se ništa ne tiče. I ne treba da znaju. I ne želim da znaju. A onda opet... rana otvorena curi ispred njih, i kupim po podu delove sebe i smirujem duhove u sebi, ali oni bi van i oni bi da vrište i kopaju ranu dublje i dublje...

 

A ljudi.. Ti prokleti ljudi... Oni bi da proniknu u moju glavu i sve što se zbilo. A ne znaju... da... U meni je hiljadu crnih rupa. U svakoj od njih je po stotinu duhova. I svi pričaju u isto vreme, i sećaju, i traže razloge, zašto i kako, ma preživeću ja tu pustoš koju ostavljaju, i sva ta polja maka kojima me okružuju, i sušu kad presahnu suze, čak i onu neizdrživu žeđ za tobom.

 

Preživeću ja.

 

Sve i svakoga. I glasove u glavi. I tišine u ponorima u koje se sama bacam. Naglavačke.

 

Opsene oko mene, stvarno i nestvarno, hiljadu scenarija kako smo mogli, šta smo mogli, dok poslednja zrna peska cure u ovom našem satu...

 

Kao poslednji trzaj uhvaćene ribe ili poslednji atom snage u telu balerine, koja se izdiže još više, i više, nakon silnih okreta  i pirueta, u plesu koji kraja nema.

 

Preživeću i sva ona godišnja doba koja dolaze i godine koje stižu, nebitne su mi više... Preživeću i ratove i zemljotrese, i poplave i tornada, i sve one viruse znane i neznane...jaka sam ja... i ne samo to... nego zaražena doživotno i neizlečivo.

 

Preživeću. U to nema sumnje. Jer svi prežive. I prekide i raskide i smrt i bol i kraj. 

 

Kao kada se stotine tanjira u besu izlupa. Odjednom. I ruke krvare. I srce krvari. Ali pluća nastavljaju da dišu. I mozak radi.

Kao kada po autoputu ubrzaš do maksimuma, i nije ti bitno ni ko je ispred tebe, već samo kako da pobegneš od onog što je iza tebe. A znaš da se od toga ne beži. Jer to od čega bežiš je u tvojoj glavi. Osoba od koje bežiš si ti. A od sebe još niko nije pobegao.

I zato ja znam da ću preživeti. Jer i dalje kada zatvorim oči, vidim te usnulog za volanom, kako se ne mrdaš i ne dišeš, i u istom tom trenutku znam da tvoje dodire nikad više neću osetiti niti ti čuti glas ili videti osmeh... I znam da mi nikad nećemo biti par, niti smo ikad bili par.  A ljudi pričaju. I pitaju. I kako im objasniti ko smo bili mi? Trebam li im objašnjavati? Samo dvoje najboljih prijatelja koji su se previše voleli. I dok god te vidim tako, kako sklopim oči, znam da ću dovraga, preživeti.  Jer i tada sam ja preživela, a ti nisi. I nisam mogla da ti pomognem. I nisam mogla više da dam. I ne znam šta bih sad.

Ali ovog puta ti meni pomozi. Jer ti to jedino znaš. Na tren doplovi do mene. I reci mi kako da preživim.

 

Ne tebe. Ne druge. Već sebe. Jer jedino to još nisam naučila.

P.S. Posvećeno V-u. Neka te anđeli čuvaju. Ili ti ipak čuvaš njih.

P.S.2. Napisano novembra, 2004., u Beogradu.