Samo nemoj.

https://www.pinterest.com

Ne moraš mi pratiti tragove. Ne moraš mi tražiti korake. Po snegu. Po pesku. Jer moji putevi vode svuda. Samo do tebe ne.

Znaš i sam. Slaba sam na tebe kao oni trećerazredni glumci u istim takvim filmovima. Kada im se sve na licu čita. A radnja smisla nema. I bolje je zato da idem što dalje od tebe. Bolje, zato što mi se još čini da i ti od mene bežiš još jače i više i dalje, i da čak kada bi ti u susret krenula, ti bi se okrenuo i otrčao. A onda opet, čim se okrenem i pođem dalje, ustremiš se na stope moje i pogled ti dugo prati moj put. I lepršavu haljinu što ostaje iza mene.

Ne moraš pitati za mene. Nikoga. Nikada. Šta te se tiče gde sam i s kim sam.

Kad stati ispred mene ne smeš i pitati kako sam. Jer znaš i sam. Padam na reči. Ali ne svačije. I padam na poglede. One slučajne.

Ne trebaš raditi te stvari koje radiš. Kopati po slikama. Na njima nema ni delića tebe. Čak ni kao odraza u prozorskim staklima. Kopati po pričama. U njima nema ni reči o tebi. Niti tvojih navika. Dodira. Mirisa.

Jer sve to je za slabiće. 

A mi to nismo bili.

Nama nije trebao dodir, onaj slučajni u prolazu. Dovoljno je bilo osetiti te u vazduhu ili čuti tvoje ime. Prosto hemija je to. Nama nisu trebale fotografije sa svadbi, ručkova, čekiranja sa posećenih mesta, nama nisu trebali telefoni, poruke, vreme... Sve bi stalo u tim trenucima. Samo mi, naše ruke, tela, usne... ništa od zemaljskih stvari nam nije bilo potrebno... jer ovo je bilo sve samo ne zemaljsko. 

I ne trebaš zato, dovraga, tražiti svoje tragove u mojoj sadašnjosti. Kad si prošlost. Bar bi to trebao biti.

Zašto mi na licu juriš osmeh? I vatru u očima? Gledaš jesam li stavila tvoj poklon i čija me ruka grli? Ne moraš proveravati na kojim sam mestima. Nećemo se sresti. Jer ja na ona naša ne idem. A ti ova prezireš.

Plašim se otići tamo. Šta ako me tamo sačeka izgubljeni šal, ili privezak sa narukvice? Šta ako me tamo sačeka naš smeh dok pijemo kuvano vino, i debeli džemper sa irvasima? Šta ako me tamo sačeka neko kao ti, a to nisi ti?

Ne moraš se brinuti ni gde sam. Ja. Onako Jaka, Slaba, nebitno... Jebe li me hipertireoza, i hoću li umreti od svog tog nagomilanog stresa, dok jurcam kroz život jer drugačije ne znam. Zašto su mi oči pune suza, zašto neću među ljude, zašto mi je lepše u četiri zida i zašto prezirem sve što prezirem... Ne moraš pitati druge kako sam. Jer šta ti mogu reći? Sjajno, bedno, kako me ko vidi i kako me ko shvata... A znaš da sam teška i komplikovana i naporna za shvatiti.

Ne moraš moj broj čuvati u imeniku. Prošli su ti sati kada bih pijana smišljala najlepše monologe o tebi, meni, nama. I slala ti ne jednu, nego deset poruka. Prošli su ti dani, kada bih u trenucima očaja, gledala u poslatu poruku i čekala odgovor kog nije bilo. I pitala se. Pitala sve. Zašto ne javlja se? Prošle su i te godine, a trebalo ih je puno proći, da naučim da svoju dušu čuvam i stanem i dišem i ne pamtim i ne živim. I da znam da ja nisam kriva.

Ne trebaš mi čestitati Nove godine i rođendane. Nikad nisi. Zašto bi počinjao? Ne trebaš se više plašiti da ću ja to raditi. Jer poruke valjda šalješ onima koji su ti dragi. Pa se nemoj plašiti da to i dalje jesi. Mada, presmešno je i reći i pomisliti da si mi bio drag. Da sam rekla plamen, ili nedokučiva strast, grešna želja koja raste i raste, to da... A ovo dragi, ma zaboravi... Kao da već nisam dovoljno rekla.

Ne moraš me sanjati. Ni pamtiti. Nikada nisam tražila onog što bi me pamtio. Već onog kome ću biti svet. A ako se ikad ponovo sretnemo, ne moraš mi se ni javiti. Skreni pogled. I ja ću svoj. Nemoj me nemo posmatrati i kidati dušu. Nemoj zagledati ni mene ni osobu pored mene. Ako se kojim slučajem držimo za ruke. Ili nas zatekneš u zagrljaju.

A ako mi se baš moraš javiti, pruži ruku i reci svoje ime. Da krenemo iz početka. I ja ću ti pružiti  ruku i reći svoje ime. I naše upoznavanje završiće se tu. Jer nisam toliko luda pogrešiti drugi put.

I za kraj, molim te samo još jedno. Nikada, ali baš nikada nemoj pitati jesam li srećna. Nikoga. Jer znam da mene nećeš. Nemoj. Jer...Da jesam, sve što sam ovde rekla, ne bi ovoliko bolelo.