Biću tvoja

www.pinterest.com

Mimo sveta, ispod zvezda... Bez ljudi oko nas...

Iznad vreve i grada, ispod oblaka, dok se oko nas naziru samo neki zeleni vrhovi... i nepregledna čudesa prirode... Gde je sunce najsjajnije...i gde kiša prvo do nas dođe...

U malenom šatoru, u kom ti prvi put osetih dah. Čekam te. Dođi.

Gde bio si moj.

Biću tvoja.

U  ulici kestena, dok preskačeš stepenike, dva po dva... Krijući se od pogleda radoznalih komšija...

Sakrivajući buket božura i od njih i od mene... U savršenoj tišini stana, ušuškani i sakriveni od gradske buke, dok se ispred nas pruža pogled na haos i užurbane ljude... Gde je vino najslađe... i krempite nisu krempite već preslasni zalogaji...koji vode i u pakao i u raj...

U mom malenom stanu, u kom si mi prvi put rekao volim te. Čekam te. Dođi.

Gde znao si sve.

Biću tvoja.

U središtu sveta, dok novogodišnji ukrasi sjaje i sjaje, u beskonačnom nizu... Dok me grliš u sred Bulevara... sa hiljadu prolaznika oko nas...

Na jedan tren, na jedan čas, zaustavio si svet... i vreme... i mene, uvek u žurbi i haosu... a pahulje, one prve, kao u kakvom starom filmu, padaju po nama...lagano, prosto,  poput paperja...

U malenom haustoru, u kom si mi milovao lice, i grejao promrzle ruke, dok se spremamo za novogodišnju noć. Čekam te. Dođi.

Biću tvoja.

Dovraga, reci, šta još hoćeš, evo pristajem i priznajem i vrištim. Samo dođi. Ali izgleda dovoljno nije...

Sećaš li se kako si me na prevaru odveo na tvoje čuveno kampovanje? Govorio si mi, moraš poći, moraš sa mnom, samo dođi. Rekla sam ti da je to nemoguće. Rekla sam ti da ne mogu. Nemam vremena, rekla sam ti, a istina je bila da nisam imala snage za bilo šta novo. Za novi početak, za nove ljude. Pa čak i za tebe. Ok, rekao si, čekam te kad budeš imala vremena. 

Prošla je jedna nedelja. Pa druga. Javljala se nisam. Onda si u subotu rano došao do mog prozora, i tražio mi da hitno pođem sa tobom. Hajde, moraš mi pomoći. Ana je u nekom haosu, treba joj naša pomoć. U torbicu sam ubacila novčanik i telefon, i istrčala onako u trenerci i patikama. Za Anu, tvoju sestru sve bih uradila.

Kada nisi skrenuo u vašu ulicu, znala sam da si me slagao. Gledala sam te, a ti si se smejao i rekao: Drugi izbor osim da te kidnapujem nisi mi ostavila. Ali dobro je, bar si se prikladno obukla. Obukla za šta? - pitala sam. Za naše prvo  kampovanje. Da li si lud? Ne mogu, vrati se odmah, nisam ponela osnovne stvari, ne možeš samo da baneš i kažeš idemo. Ili u tvom slučaju, izmišljaš. Čekaj Ana da čuje. Anina je i ideja, rekao si i smejao se dok nismo stigli do tvog malog raja, tvog omiljenog mesta, na vrhu sveta, tik ispod oblaka. 

I ja sam ostala bez daha od te divnoće. I od tvojih reči, i priča... I sjaja u očima. Izvadio si čaše i vino, i kao naivno me pogledao i rekao: Ako hoćeš, možemo se vratiti za Beograd sada, ionako nisi ništa ponela... A znao si  da mi te večeri pod zvezdama, sem tebe ništa drugo ni ne treba.

A one noći kada si prvi put ljut otišao od mene? Sećaš li se? Kako si izjurio iz stana u pola noći... Ostavivši auto ispred moje zgrade... Ni taxi nisi pozvao... A na moje pozive se nisi javljao... Morao sam da razmislim, rekao si sutradan ujutru...Zar po kiši, pitala sam... Jedino tako. I jesi li razmislio? Ovde sam, zar nije dovoljno? - zagrlio si me i poljubio.

Nikada ti nisam rekla da sam krenula za tobom. U zelenom ogrtaču... Bila sam mokra do gole kože posle dve minute, ali jurila sam sve do onog našeg ćoška... I nisam te stigla... A htela sam ti reći tada... Sve ono što sam ćutala... I bila sam spremna da ti kažem... Ali nije te bilo... Pa sam nastavila da ćutim. Te večeri zaspala sam prvi put u suzama. Ali ne zbog tebe. Već zbog mog prokletstva da ne  mogu da volim, da ne mogu da pružim nekome ko to zaslužuje istu sreću. Da na prokleto volim te odgovorim sa volim te.  Nisam znala kako da ti kažem... Da su me povredili previše puta...I prijatelji. I ljubavi. Da kako nekome dam šansu i pokažem šta izistinski osećam... Taj neko ode. Nestane. Prevari me. Postane grozan.  A ja ostanem slomljena. I svakog sledećeg puta sve se teže oporavljam. Sa sve manje snage. I vere. I osećanja. Krempite su ostale na stolu. Mali zalogaji raja i pakla, do jutra su se topili u pretoploj sobi. 

Razmazane šminke, dočekala sam te ujutru na vratima. Zvonio si dugo dok me nisi probudio... Kosa ti je bila mokra, kaput natopljen vodom, gledala sam te bez reči dok si stajao ispred mene izmorenog lica... i kao kakav kreten umesto da ti poletim u zagrljaj rekla sam samo uđi... I ušao si... I opet je sve bilo u redu... Oprosti mi, molim te mi oprosti, bila sam luda, bila sam dete. Samo dođi.

Večeras je opet ona noć. Novogodišnja. Sama sam i večeras. Kao i prethodne tri... Tvoja Ana me je pozvala da dođem, pravi neku proslavu sa par ljudi... Ljubazno sam je odbila, ali navikla je već na to. Na mene takvu. Kaže da joj jako nedostaješ. Da te predugo nije videla. Da se sve ređe javljaš... I da ne planiraš više ikada da dolaziš. 

A kada bi ona samo znala da sam ja kriva za sve. Kada bi samo znala, nikada me pozvala ne bi.

Ne znam da li si uspeo zaboraviti taj dan... Suvišno bi bilo pitati sećaš li se... Ja ga se sećam i ne mogu ga zaboraviti nikako...

Jurili smo poslednje poklone za kupiti. I još par sitnica i par sveća. Htela sam da naša prva novogodišnja noć od kada sam se preselila kod tebe bude bez ijedne mane. Savršena. Bili smo negde u blizini Pravnog, krenule su lepršave pahulje, podigla sam lice ka nebu, presrećna. Volim sneg, rekla sam i nasmejala sam se. I šta još voliš? - pitao si me i okrenuo ka tebi. Volim naše šetnje. Naš stan. Volim...tvoje kuvanje. I belo vino. Volim...sve ovo. A mene? - pitao si... Ćutala sam. 

Ne moraš mi reći. Znam. I zato...povikao si teatralno, dok su se ljudi okretali oko nas, i posmatrali nas, uhvatio me za jednu ruku i klekao ispred mene: Da li bi želela da se udaš za mene? Klimnula sam glavom, i ljubio si me ispred svih, presrećnu i nemoćnu, i u početku čula sam aplauze i povike nekih tamo slučajnih ljudi... A onda je vreme odjednom stalo, otvorila sam oči i videla samo tvoje kako mi se smeše... Glasovi su utihnuli a ti si mi nešto pričao...a ja sam od svega toga razumela da mi kažeš da nisi mogao da čekaš veče... Skinula sam rukavice da bi mi stavio prsten na ruku, i nisam ni po koju cenu htela da ih ponovo obučem. Sviđa li ti se, pitao si? A ja sam gledala u tebe, smešila se, pa u prsten, i smešila se, a ti si mi grejao ruke i ljubio promrzle prste...

Ana nas je presrećna dočekala u stanu, nisam znala da li je sve znala i pomagala ti ili si joj posle javio, i veselo nas ljubila, kao i svi oni koji su te večeri dolazili u naš dom. Svi su samo o nama pričali,  planirali, smeškao si se, i ja sa tobom, a sve veća panika me je hvatala. Kada ćete svadbu, kada ćete bebu, hoćete li ostati ovde ili idete negde drugde, ko će vam biti kumovi, gde ćete, to morate odmah rešiti... hiljadu pitanja, i svi su nudili odgovore, a ja... ja nisam bila spremna...

Kada su gosti otišli, zaključala sam se u kupatilo i znala sam da ja to ne mogu... Videla sam nas u budućnosti, u svađama, videla sam kako odlaziš, kako me varaš, videla sam sebe kako te mrzim i prezirem, kako ne pričamo... Od misli nisam mogla da dišem, panični napad tresao me je i tresao... i znala sam da gubim razum... Dolaziš li, pitao si me nežno...kao da si slutio nešto... Otvorila sam ti očiju punih suza, krenuo si da me zagrliš a ja sam te samo odgurnula i u šaku ti stavila prsten... Ne mogu...ne mogu...i otišla sam iz stana. Od tebe. Od nas.

Nisam te videla posle toga. Dolazio jesi, pozivao jesi. Ostala sam nevidljiva i nema. Ni danas sebi ne mogu objasniti sebe. Ali izgleda više nije ni važno...

Ana mi je sredinom aprila, Uskrs je bio, javila da si otišao u Australiju. Bila je divna prema meni. I danas je. Nikada je nisam pitala šta si joj rekao. Šta si svima rekao. O meni. O nama. Ali ni ne trebaš mi reći...

Ja želim tebi nešto da ti kažem, ove novogodišnje večeri... 

Dođi. Spremna sam i čekam te. Biću tvoja.  Zauvek. Ako nisi našao neku drugu. Ako i dalje imaš bar gram emocija za mene. Biću tvoja. Za tebe. I ispred svih. Znam da je možda prekasno, ali Nova godina je, a kažu da imaš pravo na bar jednu želju u toj noći. Ti si ta želja.

Otkucala sam mejl i kliknula na: Pošalji.

Dugo, dugo, do zore skoro, čekala sam tvoj odgovor. Nebo je gorelo od vatrometa, pucnjeva, petardi... I onda odgovor je stigao. Ruke su mi se tresle, sva sam se tresla...A kada sam otvorila mejl, tamo je stajala samo jedna rečenica: Dolazim za Uskrs. Ništa više. Ali moje srce je zadrhtalo. I nada se probudila. Jer čuo si me. I znao si da sam ti se konačno predala cela.