Crvena plišana fotelja

Kada sada vratim film u svojoj glavi...ništa sa nama nije bilo slučajno...a ni namerno...pa ti shvati kako hoćeš...

Godina dovoljno da se oseća jako, prejako.

Godina premalo da se shvati da ne može samo tako...ne samo emocija, ne uvek emocija... treba i malo proračuna, vremena, strpljenja... Svega onoga što ja nisam...

Kad smo se prvi put ugledali? Ne znam, sećaš li se ti? Kada sam sedela sa prijateljicom, za onim barskim stolom, nervozno cupkajući nogama u sandalama sa toliko visokom potpeticom, da se i dalje pitam kako sam u istim hodala, u dugoj crnoj suknji i majici skroz otvorenih leđa... Na stolu su nam stajale dve čaše crnog vina, možda prerano za početak večeri, ali te večeri su bile potrebne jako... 

Došla sam u kafić tužna. Tog osećaja se sećam. Ali ne i zašto. Ne znam jesam li se posvađala sa mojima, ili me je neko moj tadašnji iznervirao, rasplakao... Rešila sam o tome misliti neću. Popiću piće, dva, dovoljno da se opustim i oraspoložim...

I eto nas... Nas dve, koje pričamo u onoj galami i haosu, u oblacima dima, okružene pogledima raznoraznih slučajnih-namernih predatora i naše neobaziranje na sve to... Nisam gledala oko sebe, flertovala kao što sam to činila pre, bilo mi je samo do te čaše vina, a konobar je to znao i donosio je po novu čim bih jednu ispraznila. Da, došla sam na čašu, dve... ali on  me je minirao...Bolje da nije...

U nekom trenutku krenula je i živa muzika. Ja sam bila da idemo dalje, ali prijateljica... Ne znam šta joj je bilo, rekla je ostani tu, obrati pažnju dopada mi se onaj dečko za stolom prekoputa nas. U plavoj košulji. I on i drugar gledaju u nas od kad smo stigle. Koji dečko? - pitala sam bezvoljno, i okrenula glavu ka njemu. Njega nisam videla. Samo tvoje tamne oči i sedu kosu. Kako me gledaju. Kako me svlače. Pocrvenela sam skroz i spustila glavu.

Ne znam da li ti je to bio znak... Poslao si konobara do nas...Poslao nam piće... Vratile smo ga...Nasmejao si se i nazdravio mi... Tvoj drugar, onaj u plavoj košulji, prišao je mojoj prijateljici... Meni je šmekerski pružio ruku i rekao: Šta kažeš da zamenimo mesta? Obično bih bila pristojnija, ali nervirao me je taj nadmeni stav...Odgovorila sam mu: Sanjaj! - i uzela mobilni telefon...

Pričali su, sećaš se desetak minuta. Nijednom nisam podigla pogled ka tebi, iako sam te osetila na koži, i u mislima i u glavi...kao kakvog vešca...

Zovu nas da pođemo sa njima, u neku kafanu. Neka hvala, rekla sam prijateljici na predlog. Meni se ide, rekla je. Pa ti idi, ja neću! - brecnula sam se. Dobro, dobro, neki drugi put ćemo... Hajdemo sad kući, rekla sam joj. Sad? Da, odmah... Hajde, nevoljno je pristala.

Te večeri nisam mogla zaspati... pratio me je tvoj pogled dok sam odlazila, nekakav blagi smešak i sjaj, sigurnost koja je iz tebe izbijala. Ujutru me je dočekala poruka. Još je čuvam. I znala sam da je od tebe, ni otvorila je nisam. Gde sam, koji su mi planovi, možemo li se videti ili bar čuti...Nisam odgovorila... Dah mi je stao, sve u meni vrištalo je odgovori...Nisam...

Sreli smo se posle nekoliko dana u gradu...Videla sam te prekasno, i već sam morala proći pored tebe, opet sam kretenski pognula glavu, da ja to radim kad ne želim da mi se emocije vide, bilo koje, lepe, ružne, obožavanje, prezir... Ili si me dotakao do krajnosti ili te prezirem.Eto, priznajem, pala sam na tebe... Sa prvim pogledom... Kao da si me znao... Bez pitanja. Dodira.

Mislim da je vreme da se upoznamo... Već peti dan mi ne daš spavati, rekao si... Pravila sam se da ne čujem...skoro sam te prošla... I ti si  me uhvatio za ruku... Okrenula sam se ka tebi, kao u nekom filmu, i zbunjeno ti rekla evo upoznali smo se... mogu li sad produžiti dalje... Nisi me pustio...

Glas ti je savršeno odgovarao, sitne bore oko usana i očiju samo su ti davale neku magiju i nisi morao reč više reći, bila sam tvoja, sedela sam pokraj tebe u tom kafiću, naga i ogoljena, video si sve i sve si znao i bio si srećan zbog toga...

Ništa nije bilo važno... Ni ko sam, ni šta studiram, ili radim, niti gde živim... Znao si sve pre nego što bih ti rekla... Ljudi oko nas su se smenjivali, smejao si se nekim mojim glupim forama, moram kući rekla sam, ne moraš rekao si... I tako je bilo danima... Javio bi mi gde me čekaš... I ja sam dolazila...

Pričao si mi da si me prvi put ugledao na izlazu iz mog stana, slučajno i da si nesvesno pošao za mnom... Kada si video u koji kafić sam ušla, samo si pozvao prijatelja da ti se pridruži... Sve ostalo bilo je lako... Sem mene...

Pomislila sam, prelaka sam i sada, sedim ovde sa tobom a dve stvari o tebi ne znam... Mogao si mi lagati, izmišljati šta si hteo... Znam reći ćeš ja ne izmišljam... To neće umanjiti osećaj koji sam imala... U meni je bila oluja... Osetio si to... i mudro smo krenuli kući... Znao si već tada ne treba me pustiti da razmišljam... Znao si da je potrebno samo da me poljubiš i da oteraš sve glupave nemire, unutar mene...

Ujutru me je na pragu čekalo cveće...Uveče me je čekalo stotinu poruka... Tvoje misli, razmišljanja, želje... Pogubila sam se...  Ja neću ove stvari... Ja nisam za to cveće... Nemoj mi pričati šta misliš, rekla sam ti... Zašto... Zato što me činiš zavisnom od tebe.. a to mi ne treba i ne želim... Između nas bilo je hiljadu varnica spremnih da izgore... Dani su prolazili jedan za drugim, mesec za mesecom...

Kada smo bili sami sve je bilo sjajno a onda bismo izašli među ljude... Nije bilo devojke koja te nije gledala... Primetio si da sam ćutljiva...da nisam raspoložena... da sam zbunjena...

Ne može tako, rekao si... I glupirao si se da bi me nasmejao... Pitao si konobara da nam bude kum.  Doneo si mi deset venčanica koje si iznajmio ko zna gde... Da li ti to mene prosiš, pitala sam te? Prosim te, evo reci, u kojoj želiš da se venčaš, idemo odmah... Ne izmišljaj, vrati ih, ne znamo se ni šest meseci... Ne znamo se, stvarno se ne znamo ni šest meseci, ali ti znaš, ja sam tvoj, ti si moja, i videćeš da si samo odlagala ovo venčanje... bićemo zajedno kad tad...

Ne znam da li sam ti verovala... Posle tebe... tvog dodira... poljupca...šaputanja po koži...Znao si da sam u besvesnom stanju...Kao posle udara groma... prvo bez svesti, pa kada bih došla sebi ničeg se sećala ne bih... Onda bi mi se telo grčilo i uvijalo, od bolova, čežnje, ljubavi... Seo bi u tvoju crvenu plišanu fotelju, dok si me skupljenu držao u naručju, mazio mi kosu i pričao neke izmišljene priče... bajke o nama... U tvom zagrljaju zaspala bih kao beba, a ti se ne bi pomerio iz fotelje... da me ne probudiš...

Polako sam se svakim danom navikavala da smo mi mi, i da si ti moj i ja tvoja... Polako, govorila sam ti... Neću polako, vrištao si, bićemo kao oni matorci u filmu Ljubav u doba kolere... Plakala sam od smeha... Polako sam prestala da idem svojoj kući... Nije bilo svrhe, jer smo danima bili zajedno... Kući bih išla da nahranim cimerkinu mačku, ili uzmem garderobu za obući... Navikavala sam se na sve to... Prijalo mi je... Pravila sam ti svoja prva jela, molimo si me da prekinem, jer ne možeš više u hitnu na ispiranje želudca,  subotom sam ti sa pijace donosila gluposti i sitnice... I dalje si umeo da me iznenadiš i baneš odjednom sa posla, sakriven iza gomile knjiga, ili kolača, jer si od mojih kolača sve zube polomio... I jedva sam čekala da dođeš sa posla u stan, da uneseš sve boje, poljubiš, oteraš moje demone, nateraš me u šetnju, u provod, i uspavaš u tvojoj fotelji...

I ako mi veruješ... Zaboravila sam sve tvoje priče... Bajke su za malu decu.. I evo vrtim taj naš film, tada u boji sniman, koji je sada u mom isprekidanom sećanju crno beli... I ne znam kako se sve dogodilo i kako se sve pokazalo drugačije i kako čovek glumi i emocije i sreću i da li si samo bio dobar glumac ili je sve nesrećna igra sudbine... Pa nisi glumio... Nego iskreno osećao... Ne znam, veruj mi...

Bilo je podne, vreme kada si uglavnom bio na poslu... Zazvonilo je zvono i mislila sam, evo ga opet, spremio je nešto da me oraspoloži... Širom sam otvorila vrata, obučena u prekratku belu haljinu, podignute kose i bosih stopala... Ispred mene stajala je žena, starija, u braon sakou i crnim pantalonama, puštene plave kose, i  očiju punih ne besa, ne čak ni ljutnje ni tuge, već nekog dubokog bola, i pružila mi je fotografiju... Bez ijedne reči, ali razumela sam je...  Mislila sam da će i ostati bez reči... Ali, trebalo joj je da se na nekome iskali...Nije mi ni morala reći: Moraš ga pustiti, on je naš... Pogledaj, ovo nam je dete. U bolnici je. Tamo je i on sad. Potreban nam je.

Nije mi morala reći... ja bih se pokupila i nestala, ali nastavila je... Nisi prva... Zašto si sa njim? Može otac da ti bude... Ne oseća ništa prema tebi, pitaj ga gde je bio za praznike, gde je svih ovih dana prepodne... Mislila sam u sebi, pa na poslu, ćuti, umukni, ja nisam znala, nisam tražila da te vara, nisam znala, kunem se... Ali ćutala sam i po stanu skupljala moje stvari, dok me je ona pratila u stopu...

Koliko ovo traje, pitala je... Izgleda predugo, čim ne progovaraš... Pogledaj se kako izgledaš, nije ni čudo što nas je zamenio sa tobom, mirišeš na sex, pozivaš na sex... Ali znaj, to je samo na kratko... Nisi mu prva, znaš... Nisi, vrištala je već... Ne sećam se kako sam izašla kroz vrata... Sećam se pogleda ljudi na ulici, dok su gledali devojku, uplakanu skroz, u beloj prekratkoj haljini, bosih nogu, sa ogromnim koferom... Zaustavila sam neki taxi i otišla kući, zaboravila sam šta je dan, šta je noć. U nekom trenutku dobila sam groznicu, sećam se da sam se hladnom vodom tuširala, a svaka kap vode bolela me je poput noževa... Od tebe sam imala hiljade propuštenih poziva, tvoja slika gledala me je sa ekrana, dolazio si na vrata, plakao, objašnjavao, proklinjao...

Ležala sam nemoćna na hladnom parketu, i udarala šakama, glavom o pod, u mislima te terala, ali ti reč nisam mogla reći... Nisam mogla da zaspim, trebao si mi ti, trebala mi je naša plišana crvena fotelja, nisam mogla da dišem... Sa lekova za spavanje prešla sam na flunisan, zolofot, lekove za depresiju...  Kako sam ih dobijala, ne želiš da znaš... Dolazio si mi na vrata svakog dana duže od mesec dana... Onda si odjednom prestao... I pozivi su prestali... I poruke... Pisao si da me nikada lagao nisi...Da si mislio sve što si rekao... Da ti ne izmišljaš... Da si mi samo neke stvari zbog mene prećutao... Napisao si mi da znaš da je ovo sa nama bila ljubav... Da zbog mene ne spavaš... Goriš...I onda si zaćutao...

Trebalo mi je godinu dana da ponovo izađem iz kuće. Imala sam 15 kilograma manje... Koža mi je bila bela, a lice neprepoznatljivo...Prijateljica je krenula sa mnom, za svaki slučaj, a ja sam svuda videla samo tebe... U kafiću preko puta moje zgrade, u automobilu koji je prošao tik uz nas, svako mesto, svaki ćošak podsećao me je na tebe, tvoj zagrljaj, dah... I dalje si mi bio u glavi, i znala sam dok ne rešim sve sa tobom, bićeš tu...

Prijateljica nije htela da me pusti, ali bila sam gruba, neprijatna, vrištala sam na nju i oterala je kao pseto, jer je samo htela da me spreči da uđem u nekada našu zgradu... Luda si, ne čini to, proći će... Hoće, kad ga vidim... Slomićeš se... Neću, dobro sam...Na kraju sam se popela na poslednji sprat i pozvonila. Čula sam korake, i vrata su se otvarala. Ispred mene je stajao nepoznat čovek, sa osmehom na licu, i pitanjem da li sam došla da vidim stan? Da vidim stan, pitala sam. Da, verovatno ste došli u razgledanje, ako možemo samo da sačekamo koleginicu iz agencije, ona zna sve detalje oko cene, uslova prodaje... Mogu li bar da uđem unutra? - pitala sam. Naravno, izvolite, rekao je.

Ušla sam i prošla kroz nekad naše predsoblje, malu kuhinju i dnevnu sobu, dodirnula sam šank na kom smo jeli ona moja preružna jela, postavljene vinske čaše, pogledala kroz prozor sobe na terasu, odakle smo gledali mesec i zvezde, pored teve-a, videla sve one knjige što si mi ih kupio, i neke koje sam ja kupila... Čovek je rekao: Prodaju ga skroz nameštenog, cena je odlična za ovu lokaciju. Pogledala sam ga i klimnula glavom. I tad iznenada shvatila, ako stan prodajete namešten, onda je tu i fotelja, naša fotelja... Otrčala sam u spavaću sobu, ostavljajući čoveka da me u čudu gleda i videla tada naš krevet, i velika ogledala i tepih na koji sam prosula vino pa sam ga ribala do iznemoglosti... ali fotelje nije bilo. Samo nje nije bilo. Naše velike crvene plišane fotelje. Jedine boje iz našeg crno belog filma...

Pala sam na tepih, kao da me je neko presekao po sred stomaka. I vrištala. Dugo. A čovek me, kao da je znao, nije ništa pitao.

www.juliettesinteriors.co.uk