Najdraža...

U gomili starih stvari, starih zaboravljenih slika, sitnica i papira, dok sam u još jednoj noći bez sna, sedela i sređivala police svoga stola, kutije naslagane po ormarima, nadajući se da ću pobeći od misli...koje nikako srediti ne mogu... pronašla sam tvoje pismo...

Znatiželjno, otvorila sam ga odmah, i kao nalet vetra na mene su udarile sve tvoje reči, sve one emocije... Dovraga, a znala sam da sam pre čitanja ipak sebi trebala sipati neko piće... Sada kasno je...I dovraga, mislila sam da sam sve ovo prebolela... Ali čini mi se još jačim nego pre...

www.pinterest.com

"Najdraža moja...

Smem li te tako zvati? Smem li te posle svega tako zvati? Više ne znam...

Lutao sam ovih dana. Obilazio naša mesta. Sedeo na našoj klupi u parku. Onda sam odlučio da sa tim moram stati. Zašto bih mučio sebe? Jesam li ja kriv? Znam rekla si da jesam, ali evo sabiram misli, sabiram sve, ne ide mi najdraža, nikad mi nije išlo... Niti sabiranje, niti oduzimanje, ništa... Bez tebe.

Znao sam da sam te preuzeo od njega. Da ružno zvuči, ali je bilo tako. Šta li se zbivalo u toj tvojoj maloj glavi? O čemu li si mislila? Kako si nas birala? Znao sam da si sa njim, ali te noći tvoja glava bila je tik do moje, tvoje oči bile su varnice, tvoje telo gorelo je. Znao sam da ti se dopadam, i slep bi video, ali nisam znao koliko si spremna da ideš... I jesi li spremna uopšte...

I tvoja gola ramena te večeri, i pogledi, i neko odvratno piće koje su nam točili, sludeli su me skroz.

Povela si me da udahnemo vazduh, u toj lažnoj novogodišnjoj noći... i iz tebe su krenule reči... Poput bujice... Pričala si nisi prestajala... Hteo sam da budu istinite... Verovao sam da jesu. Sećam se tvog zagrljaja, dok si se tresla u mojim rukama. Od hladnoće, od emocija, zbog nas... To je bila naša prva zajednička noć. Provedena pod svetlima grada...Bilo je još hiljadu takvih...


Sećaš li se onog malenog kafića, otvorenog tokom cele noći... u kom smo ispijali pića, upijali jedno drugog... Rekla si mi da voliš moje ruke... Da voliš moj glas... Moju košulju...Govorila si mnogo toga... Nešto sam ti verovao, nešto nisam...

Znaš najdraža, nikada ti nisam skroz poverovao da nisi više sa njim... Tvojim bivšim. Možda sam trebao... Nisam možda razumeo kako je moguće da posle takve vaše ljubavi ostanete prijatelji. Govorila si mi da me trebaš, da sam ti sve... a da je on tu jer pokušava i dalje obnoviti emocije, i da ga voliš ali kao brata... Ni sam ne znam, nisam ti verovao, prosto nisam...

I sve naše svađe bile su zbog toga. Imam utisak da se ne dopadam tvojima, govorila si... Kako sam ti mogao reći da sam im ispričao celu našu priču... Kako si imala njega, pa onda mene... I kako je on tu i dalje... Niko te ne bi voleo da je čuo isto. I ja sam to pričao da bih te manje voleo... Ne znam da li si znala... I tvoje sulude laži, strah od roditelja, pobogu odrasla si, reci im, priznaj, gde si i sa kim si... Ne želim loše da misle o meni, govorila si... A da li si mislila da li ću ja o tebi tako misliti?

Sećaš li se naših šetnji, naših pogleda, sećaš li se bar neke reči koju smo razmenili polupijani, poluludi od emocija...? Sećaš li se tvoje male sobe, pamtiš li ukuse svih onih koktela koje smo probali, bar jedan refren pesme koju smo slušali... deo filma nekog seti li te na nas?

Seti se najdraža, nije prošlo toliko dugo, šta je mesec, godina, decenija,  ma čitav vek, za nas dvoje, za onu energiju koju smo davali zajedno... Od koje su goreli ne samo gradovi... Već planete...

A nećeš se setiti... Ne zato jer ti nije bilo stalo... Sada znam da jeste. Već zbog svih onih dana kada smo upirali jedan u drugog prstom. Optuživali. Lagali.

Videli su te sa njim, govorio sam ti. Ispočetka si mi objašnjavala, pravdala se. Onda si odjednom prestala. Dopada ti se neko drugi, ljutila si se... Ne dopada mi se, samo ti. Zašto onda ne želiš da živiš sa mnom? Govorio sam ti da ne znam, ali istina je da sam imao milion razloga...

Ali to nije značilo da te ne volim, ili da te ne trebam... Voleo sam te baš onakvu kakva si bila. Ponosna, tvrdoglava, detinjasta, teška, krupnih plačnih očiju kada ti nije po volji, kada si ljuta ili tužna, sa rupicama na obrazima kada se zaceriš od smeha i radosti. Imala si hiljadu mana i hiljadu vrlina, a ja sam izabrao da ti samo mane gledam...

Od proleća do leta, te poslednje godine, vukli smo se i razvlačili, sluteći kraj... Nervozni, razočarani, ljuti...Reč je bila dovoljna za svađu. A mirili smo se sve teže. Kao kada čekaš prenaduvani balon da pukne, i čekaš i nervira te dok čekaš i kao da sve požuruješ još više...

Ne znam da li si tada odlučila da mu se vratiš... Muči me što mislim i dalje, posle svega, da se od njega nisi ni odvajala... Ali dovoljno je da ti znaš... I to na tebe ide... Vrištala si kako sam ja kriv za sve... Jesam li? Da si me htela dovoljno jako, zar se ne bi trudila još malo? Ako sam bio u tolikom mraku, zašto me izvukla nisi? Ili ti je prosto bilo lakše ovako... Da me pustiš... I da se okreneš novom životu... I iskreno se nadam da je bolji.

Videli smo se nakon raskida jednom. Hteo sam ti predložiti da ponovo spojimo naše svetove. Jer sam posle svega verovao da nam je svet jedan. Bila si divna. Gorela si sva, videlo se po tvojim pokretima, po glasu, očima... a opet tako hladna... Da sam ti tad predložio da pođeš sa mnom da li bi pristala? Da sam rekao bilo koju reč pomirenja? Kao što nisam... I za kraj si mi umesto torte sa šlagom i višnjom na kraju, poklonila nož u grudi, dok sam mirno sedeo ispred tebe... Pomirili smo se, rekla si i čekala moju reakciju, bivši i ja. Čestitam, rekao sam najhladnije što sam mogao, i dodao ono glupo, zajedljivo, znao sam...

Kao da mi sve te provedene godine sa tobom ništa značile nisu.

Eto, samo sam to hteo da znaš. 

I oprosti što te zovem najdraža. I ti imaš nekog novog svog najdražeg. I ja sam svoju najdražu pronašao. To je čisto navika. Jer eto setio sam te se večeras, kada je krenuo ovaj letnji vetar da duva... i kada je počela kiša... a ja sam ispred sebe, u tamnom prolazu video samo tvoja dva plava oka i osetio ukus tvojih usana... kao onda... u Dunavskoj..."

Ispod pisma stajali su inicijali tvog imena. Vratili su me u neko prethodno vreme, vratili sve one emocije koje sam krila, negde u dnu sebe... Videla sam nas zagrljene te prve noći... Videla sam nas tog dana dok poslednji put razgovaramo, i znamo da više nećemo imati pravo jedno drugom poželeti prvo dobro jutro, i poslati poljubac za laku noć.  Uzela sam pismo i sakrila ga na dno fioke. Gde će me čekati neki naredni put. A tada ću već znati i pripremiti se za njega. I proklinjati trenutak kada si odlučio da mi ne veruješ. I pustiš.