Nedostajanje

www.lovethispic.com

Nedostaje...

Shvatila sam to iznenada. Baš kao što sam shvatila da je konačno proleće.

Jednog dana ogolele grane. Sutradan zelena krošnja koju vidim sa  prozora. Ili se meni samo čini tako...

Nedostaje...

Sve ono što sam volela. Čak i ono što nisam.

Rana ustajanja vikendom...Izmešani mirisi na lokalnoj pijaci. Žute lale koje stavim na kuhinjski sto kada se sa iste vratim. Pa užurbana priprema ručka jer sam se u toj jutarnjoj šetnji zadržala duže nego što je trebalo... Njegova pitanja šta ćemo za ručak dok se isti već sprema. I podpitanja - mora li baš to? I moj večiti odgovor na ista: Ne moram ništa praviti, izaberi gde ćemo spremna da ceo ručak kobajagi bacim. I ljutnja. I poljupci. I njegovo -  preukusno je bilo! na kraju. Nedostaje.

Šetnja po keju. Topla čokolada u Gospodskoj. Ili sladoled. Kada otopli.

Miris knjiga u knjižari. Miris knjiga u biblioteci. Onaj trenutak kad si ti sam ispred svih tih knjiga a ona te nekako izabere. Ljudi uvek misle kako oni biraju knjige. Totalno netačno. Knjiga izabere ljude. Pogodi trenutak. Pogodi želju. Zato neki lutaju i “biraju” dugo. Ja bih mogla tako satima. A miris mi dođe kao kakav opijum. Koji greje dušu. Nedostaje.

Njegov miris. Jednom sam mu rekla da mu je parfem prejak. Lep ali prejak. Nasmejao se samo i rekao: Ako mi ti to kažeš... Pola ulice iza tebe oseti tvoj parfem...

Nedostaje...

Bulevar noću. Osvetljen i živ. Mrzela sam svu onu gužvu tamo preko dana... Ali zato noću... Kada mrak prikrije sve ono ružno i prljavo, a svetiljke osvetle one lepe stvari... Zauvek urezana slika u mojoj glavi.

Pa "sa" Bulevara do prijateljice. Da ona kaže hajmo da prošetamo do Kežuala. Pa onda šetamo do tamo, a pričamo o svemu živom što nam se dogodilo, o onome što nam se nije dogodilo, dok miriše lipa... u još jednoj vračarskoj noći... I svi ti ljudi koji bezbrižno sede tamo...

Nedostaje... Šetnja kao takva. Bez žurbe. Sa ciljem. Bez cilja.

Nedostaje da me on uzme za ruku i kaže šta smo planirali za danas... Ne znam šta smo planirali... Ja više ne planiram... Možemo planirati mora i planine, večeri i jutra, i onda će nas ujutru probuditi neka glupost poput ne znam ni ja čega... tata ti je bolestan... prijatelja ti više nema... virusa koji nas je sve sjebao... i shvatiš dovraga da planovi nemaju svrhu... i da sve može da stane... i svet i ljudi... i da je  odloživo sve... i posao i planovi i ljudi i životi... a da vreme ide i ne čeka i prolazi...

Nedostaje.

Smeh bez razloga. Pesma sa razlogom. Još jedna flaša vina koju donese konobar. Prijatelji. Petak veče i nespavanje do zore. Tamburaši. Subota veče i muzika sa teve-a.

Nedostaje. Da me nema, da ga nema. Da sve bude slučajno i spontano. Da ostaneš kod kuće zato što ti se stvarno gleda film. A ne da juriš po kanalima i sajtovima koji bi još film mogao pogledati... Da obučeš kućnu haljinu vikendom. A radnim danima biraš haljine i suknje. A ne ovako da do podneva budeš u pidžami... a onda istu zameniš trenerkom ili kućnom haljinom...

Nedostaje. Kap novog parfema. Visoke štikle. Puštena kosa. Da trčiš sa jednog mesta na drugo. Ručak kod roditelja. Večera sa dragim ljudima. Gundulićev venac u punom sjaju. Slatka mala kafeterija sa roze limunadom. Sati i sati provedeni dok isprobavaš haljine, “biraš knjige”, tražiš slatke male tufnaste čarape...

Nedostaje... Da on kaže - divna si mi danas... Ne duri se odmah, ma divna si stalno, ali danas nekako posebno...I ja da se osmehnem i spustim glavu...Pa vožnja kolima dok ide jedna ista pesma na repeat. Dok grad spava.

Pa i to jutro, dok se sunce probija kroz roletne nedostaje...Kafa koja me čeka na stolu...Iako je tu, ne znam da li me razumete... i pre ovog ludila bilo je tu i sunca i kafe i njega i mene i svih ostalih ljudi... ali sve je bilo drugačije...Nedostaje nade. Optimizma. Ljubavi. Susreta. Zagrljaja. Sunca.

Ja ne znam reći preko telefona nedostaješ mi, trebaš mi. Ja ne znam voditi duge razgovore i govoriti čuvaj se, ne izlazi, budi dobro... I poruke koje pošaljem su mi mrske... Hej, jesi li dobro, nadam se da jesi, čuvaj se, budi mi dobro... Nedostaje mi stotinu poruka bez poente, zezanja, priče... razgovori uživo, kada telo priča, ruke pričaju, oči pričaju... reči ponajmanje... Nedostaje mi dodir, da mi kaže dobro sam, zdrav sam... Blagi poljubac na usnama...Hajde recite, koliki je bedak što se virus baš tako širi...

Nedostaju mi prave slike pred očima, ne live pozivi, ne razgovori sa terase ili kapije... Nedostaje mi vreme bez vesti. Konferencija za i bez novinara. Vreme bez saveta. Hiljadu i jedan recept šta praviti u karantinu. Hiljadu i jedan recept kako pobediti virus. Hiljadu i jedan kurs za usavršiti se. Kao da se to u pravom životu ne podrazumeva. Nedostaje mi moj pravi život... Ma dovraga...Nedostaje mi sve... Nedostaju mi ljudi. I  jedna osoba koja će reći, dok razvlači usne u širok osmeh, neka se sve ovo tera u tri lepe... Da, baš ta osoba mi najviše nedostaje.