Ne smem da se zaljubim u tebe

Ne smem da se zaljubim u tebe, rekla sam naivno. Rekla sam naglas.

To ne bi bilo pametno, odgovorio si. Znala sam da ne bi. I znala sam da te, posle tih reči vidim tad i nikad više. I da sam upravo uradila nešto što nisam smela. Zaljubila se.

Znaš sretala sam različite tipove u ovom mom životu.

Neki... Neki su ostali bezimeni, nezanimljivi, besmisleni... Slali su mi cveće. Kupovali čokolade, vodili na torte i kolače. Donosili poklone iz najudaljenijih krajeva sveta. Parfeme koje sam volela. tornjeve iz Pariza, Nice, figurice iz Barselone, zmajeve iz Kine i Kip slobode iz Njujorka... školjke sa različitih mora... vina i ostala pića iz nekih zemalja čija imena više ne pamtim...

Vodili su me gde sam htela. Radili su šta sam htela. 

Nisu im trebale moje misli. Moja osećanja. Nijedan od njih nije se zagledao dublje od mojih očiju. Dalje. U dušu. Možda da je bar neki znao...Ali ovako...

Sa njima sam bila uvek u pravu, za njih sam uvek bila u centru pažnje... Nasmejana, blistava... Jer želeli su videti samo ono najbolje... I tu su sliku dobijali. Za mene i moj mrak ostajale su noći bez sna, noći u suzama. 

Nisu videli priče u mojoj glavi, nisu osetili bes i žeđ, i bila sam im samo privid, nešto što su želeli na trenutak, nešto što su želeli zauvek, objekat njihove požude, ljubavi i slabosti.

Da, ponekad bi sve to počelo da smeta, bivalo je dosadno, ali i za to je postojalo rešenje... Blagi poljubac u obraz i drago mi je što smo se sreli... Bez svađa, drama, puštali bi me, jer su znali i oni... da je kraj... i da mogu i vikati i divljati ili prosto samo pričati i ubeđivati, a da ću ja ostati bez suza, bez emocija, bez komentara...

Oni drugi...Bili su sušta suprotnost. Imali su svoje mesto. Svoje vreme. I te veze su bile pune uspona i padova... Kao i u nekim drugim ljubavnim pričama, od predivnih početaka, do pretužnih rastanaka... Nekad katastrofalnih... Nekada očekivanih... I svađe i drame, bez snage da ih pustim, a znala sam... da je kraj... ali bilo mi je lakše i vikati i divljati i pričati i ubeđivati... samo što su ovog puta oni bili bez suza... emocija... ne mogu reći baš i bez komentara...I što je najsmešnije od svega, mislila sam da te ljubavi, nikada neću uspeti preboleti... Tada nisam znala, ali valjda sa godinama to ide, da prolazi sve...

Uzimali su delove mene, ja sam uzimala delove njih, ali izjutra, znala sam, budila bih se nekad ranjivija,  nekad bolja, nekad teška i loša... ali sa saznanjem da prolazi sve...

Sem tebe... Jer ovo moraš priznati sada već predugo ne prolazi... Pročitala sam skoro da nije važno koliko dugo je nešto trajalo, već koliko dugo ne prolazi... Ako se sve može meriti satima, ovo naše trajalo je premalo...Nešto manje od hiljadu sati želje i neopisivog žara koji se širi od stomaka ka leđima, neka neprekidna jeza, osećaj tvog daha na vratu... Ako se sve može meriti satima, a ne meri se tako, znaš ti to, bilo je to nešto manje od hiljadu sati...pretočenih u reči... i nešto više od 6 miliona otkucaja srca... koje nije smelo kucati tako... koje je trebalo ćutati... koje sam trebala izvaditi...

Ako se sve meri satima, to je nešto više od leta do Pariza iz Beograda, koliko smo proveli zajedno...

Ali mislim da znam gde je problem... Jesam sretala različite tipove... Nadmene, zbunjene, istrajne, hrabre, dosadne, tajnovite... Ali sam sa njima uvek bila u vezi... Kakvoj god... Ali vezi... Zaljubio bi se neko... Nekad oni, nekad ja... Čak i kada se ne bih ja zaljubila ili bar ne odmah, bili su to odnosi jedan na jedan, bez uslovljavanja, bez suzdržavanja emocija, nekad naivni, nekad proračunati... Nikada nisam znala da ne smem da se zaljubim u nekog. Niti mi je iko to tražio.

I onda odjednom ti ...I ja, glupa i detinjasta... I znala sam da ne smem da se zaljubim u tebe... I naravno da sam pogrešila... Da si mi rekao zaljubi se, ne bih te se ni sećala...

I nemam ti više bilo šta reći...

Sve moje priče... Svaki moj dah... Bio je za tebe...

www.flickr.com

Ali sada znam da je vreme da pustim.  Znaš kako kažu, sve prolazi... Možda neće odmah... ali ako se nastavim držati za ovu iskrivljenu sliku svega... uništiću se do poslednjeg delića svog tela...

Tako da... Najbolje da znaš... Ako ikada dođeš u moj grad, mene više neće biti tu.
A nećeš to znati, niti će ti iko to reći. Možda u tom trenu osetiš kroz grudi trzaj, nešto nalik boli...Možda samo shvatiš, odjednom, prosto, da me nema...

Moj grad bio je sunčan. Topao. Nekada kada bi se uputio dole ka plaži, hiljadu snopova svetlosti bi se prelamalo i stvaralo najlepše prizore.

Jutra su bila neopisiva. Mir. Tišina. Cvrkut nekih retkih ptica. Priče sa dušom. Šum mora koje se budi. Topla kafa koja ti otvara usnule oči. U mom gradu nije bilo ni budi se, ni ustaj. Niti požuri. 

U mom gradu živela je muzika. Dovoljno je bilo da sklopiš oči i uživaš...I znao bi da li sam presrećna... Ili tužna... Ali muzika bi te terala da maštaš. Plešeš. Ljubiš. Voliš.

U mom gradu uglavnom oko podneva, bilo je i buke... Sa svih strana čuli bi se lonci i poklopci, dečiji plač, poneka psovka otela bi se sa nečijih usta,  polomio bi se koji tanjir ili čaša, dok se ručak užurbano sprema...

A noći... Neću ti pričati kakve su bile...Nisi ih hteo i nisi ih trebao, ni moje noći ni moje dane...  I ako ikad dođeš u moj grad, možda ti zafali jedna luda duša sa snovima iznad glave, ispod nogu, oko sebe... I čućeš u mislima moj šapat: Ne smem da se zaljubim u tebe... I odgovorićeš na glas, samouvereno, da ubediš i sebe i mene: To ne bi bilo pametno... Poput eha kroz moj grad odjekivaće tvoje reči. Samo što mog grada, nasmejanog i srećnog neće više biti. Samo što mene više neće biti... da te čujem...