Zora (jer priča uvek ima dve strane)
Zora je bila.
A vreme napolju...Prohladno i kišno. Dok je koračala ulicom, spuštajući se ka najbližoj stanici trole, rukama je grlila kragnu tankog mantila na sebi... Glup izbor sinoć, pomislila je misleći koliko se dvoumila da li da obuče mantil ili jaknu, i izabrala je mantil, jer je htela da izgleda lepše i elegantnije, jer je htela da mu se svidi...Pri pomisli na njega, osmehnula se skroz, trnci su joj prozujali kroz telo, i zagrlila se oko ramena... Pre deset minuta on je grlio njena ramena, pre deset minuta jedva je otišla od njega... Ali nema veze, videće se oni opet, pomislila je i još se više osmehnula...
A vreme napolju...Prohladno i kišno. Dok je koračala ulicom, spuštajući se ka najbližoj stanici trole, rukama je grlila kragnu tankog mantila na sebi... Glup izbor sinoć, pomislila je misleći koliko se dvoumila da li da obuče mantil ili jaknu, i izabrala je mantil, jer je htela da izgleda lepše i elegantnije, jer je htela da mu se svidi...Pri pomisli na njega, osmehnula se skroz, trnci su joj prozujali kroz telo, i zagrlila se oko ramena... Pre deset minuta on je grlio njena ramena, pre deset minuta jedva je otišla od njega... Ali nema veze, videće se oni opet, pomislila je i još se više osmehnula...
Bila je zora.
Kapljice kiše, udarale su u stakla njegovog auta... Da li je trebao da se ponudi da je poveze kući? Ma ne, to bi bilo glupo... Kao što je glup i njegov izbor da se vide sinoć... Trebao je da odbije, da joj kaže kako nema vremena, kako ima neku drugu... Koja ga je i sada čekala. Da, to je trebao da uradi. Da je iskulira potpuno. Pri pomisli na nju, namrgodio se još više, nervirala ga je i ona i ova kiša... Pre deset minuta morao je da se folira i osmehuje i ponašao se onako kako je ona očekivala da se muškarac treba ponašati... Ali, sve se završilo i konačno je pre deset minuta otišla od njega. Dobio je po šta je i došao, i kraj.
Kapljice kiše, udarale su u stakla njegovog auta... Da li je trebao da se ponudi da je poveze kući? Ma ne, to bi bilo glupo... Kao što je glup i njegov izbor da se vide sinoć... Trebao je da odbije, da joj kaže kako nema vremena, kako ima neku drugu... Koja ga je i sada čekala. Da, to je trebao da uradi. Da je iskulira potpuno. Pri pomisli na nju, namrgodio se još više, nervirala ga je i ona i ova kiša... Pre deset minuta morao je da se folira i osmehuje i ponašao se onako kako je ona očekivala da se muškarac treba ponašati... Ali, sve se završilo i konačno je pre deset minuta otišla od njega. Dobio je po šta je i došao, i kraj.
Jedva je zaspala posle najlepše noći u svom životu. Nešto pre podneva. On joj je oko sedam pustio poruku da je pita da li je stigla i da li je sve ok... Naravno da je ok, presrećna je, o da li sme to da mu kaže... Pozvala je drugaricu i sve joj ispričala... Ona joj je rekla da je on više neće zvati. Niko ne voli devojke koje posle prvog sastanka odmah odvuku u krevet... Ali ne razumeš, objašnjavala joj je, večera je bila predivna, i prosto je jedna stvar vukla drugoj... Drugarica je bila nemilosrdna. To ne opravdava odlazak u hotelsku sobu posle prvog sastanka. Nadam se da si mu ostavila neke pare, jer u suprotnom sigurno je on tebi, a ti znaš kako se zovu one kojima se plaća za sex. Spustila joj je slušalicu, i pročitala njegovu poruku, tačnije, sve njegove poruke do sad... I zaspala sa osmehom. Nešto pre podneva.
Čim je došao u stan, sručio se u krevet. Rešio je da će ispasti frajer, pustio joj je poruku, da li je stigla i je li sve ok... A onda je zaspao, ni ne sačekavši odgovor... Kada se probudio, otišao je na kafu sa drugarom, na pitanje šta je radio sinoć, nasmejao se i rekao da je pokupio neku devojku, bez svih onih glupih detalja pre sobe, bez pomena večere, dopisivanja i slično. Hoćeš li se ikad promeniti, imaš sjajnu curu, šta će ti te kojekakve, rekao mu je drugar, ali su brzo sa ove teme skočili na sledeću. I o prošloj noći i njoj više nisu pričali i mislili. Oko sedam uveče se vratio, pozvao devojku da dođe do njega i proveo mirnu noć uz film i kokice.
Sutradan je ceo dan čekala njegovu poruku. Ne javlja se, rekla je drugarici. Pisaću mu. Nemoj. Zašto? Zato što on treba da se javi... Ma boli me uvo za te fore... Poslala je poruku. Smišljala je pola dana. I na kraju je pustila najgluplju moguću. Hej, šta radiš? Pobogu, mislio bi čovek da će sve ove godine školovanja, pročitanih knjiga, odgledanih filmova i serija, saslušanih kukanja i ispovesti drugarica, rezultirati malo boljom porukom... Do deset je čekala da joj odgovori. Poruku je poslala u sedam. Odgovora nije bilo. Otvorila je flašu vina koje je imala kod kuće. Popila je celu. Posle vina je prešla na rakiju. Domaću. Zaspala je pre zore. Uplakana. I mrtva pijana.
Sutradan je imao neke obaveze koje je morao da reši. Išao je do Novog Sada, potom do Subotice, drugar je bio sa njim. Dok su sedeli u nekom kafeu, stigla je njena poruka. Šta radiš? Da li ona stvarno veruje da će joj to reći... Ako bude raspoložen, možda i smisli neku priču... da ne bi ispao potpuni gad... Mada, bolje je to odmah da završi i preseče, ne treba mu ona, niti mu se dopada, niti bi ponovio bilo šta sa njom... Oko deset su prijatelji otvorili domaće vino, kako bi proslavili dobro sklopljen posao. Popio je skoro celu flašu. Posle vina su prešli na rakiju. Zaspao je oko zore, ispraćen muzikom tamburaša, u malom skromnom hotelu. Sa blagim osmehom na licu. I mrtav pijan. A pored njega ležala je polunaga konobarica.
Svakog dana mu je slala poruke. Kao luda, pomahnitala. Zatvorila se u četiri zida, ne puštajući nikome da joj kaže bilo šta. Da joj se približi... Svake večeri nalivala se alkoholom, nebitno je bilo šta. Samo da ne misli, prokleto ne misli. Da li je nešto pogrešno rekla, uradila? Zašto mu se nije svidela? Zašto? Dovraga, nije trebala spavati sa njim odmah na tom sastanku... Nije... I šta sad da radi... Pukla je skroz. Ali skroz... Na kraju mu je poslala poruku da ga više neće smarati. Ni na nju, kao i na prethodne nije odgovorio. Prvih par dana pravdala ga je time da je sigurno izgubio telefon... Ali vidiš da ih je video, rekla joj je prijateljica. Ona nemilosrdna. Ali nadala se. Stvarno se nadala. Posle dužeg vremena, neko joj se dopao... Posle tri nedelje krenule su mučnine. Mislila je prvo od toliko alkohola. Onda joj je izostao ciklus... A neeee, ne može biti... Uradila je test za trudnoću. Bio je pozitivan. I prvi put posle toliko dana, znala je neće mu pustiti poruku. Otišla je sa drugaricom kod lekara. I nakon dužeg razgovora, i priznanja koliko je alkohola popila odlučila da će probati da iznese ovu trudnoću. Plakala je dugo nakon toga. I zaspala u suzama.
Svakog dana slala mu je poruke. Trebao je da zna da je luda. Došlo mu je par puta da joj odgovori, hej kretenu, šta god da uradiš nećeš me vratiti, ne dopadaš mi se... Mislio je čak i da bude blag... da joj kaže kako je u haosu, gužvi, ali bila bi tada još gora... Poslala mu je poruku da ga više neće smarati... Konačno, mislio je u sebi... Još samo sad da se reši one proklete konobarice, koja ga isto smara... Mora prestati da daje svoj broj ludim ženama... Posle svega ovoga rešio je da se uozbilji. Pozvaće svoju curu, videti da se preseli kod njega... Hahaha, ma naravno da neće... To ne bi podneo... Još ima vremena za sve to, za sada ne želi da mu neko remeti njegov mir... Kada je već pomislio na mir, shvatio je da nije dobio nijednu njenu poruku već neko vreme... Ako ništa drugo, shvatila je posle toliko neodgovorenih poruka da ga se ne tiče. Zaspao je sa osmehom, raširivši se po čitavom krevetu... Slobodu mu niko neće oteti...
Vraćala se sa pregleda i dok je šetala učinilo joj se da je videla njega. Srce joj je ubrzalo, dlanovi su počeli da se znoje... Išao joj je u susret... Mrzela je sebe što reaguje tako, mrzela je osećaj koji je u njoj budio... Znala je da beba u njoj sad oseća i kada je tužna i kada je srećna i nije htela da beba ikad okusi ukus mržnje... naročito ne prema njemu... ali to je bila njena nemoć i nije znala kako protiv nje... Uletela je u prvu otvorenu radnju, unutra se nalazilo mnoštvo monitora, televizora, laptopova, izvolite, skočili su na nju sa sto strana... Samo gledam, prošaputala je... i kraičkom oka gledala kroz izlog... da ga vidi kad prođe...
Vraćao se u stan, i krenuo je ka parkingu, kada mu se učinilo da je video. Ugojila se, pomislio je. Bio joj je daleko, i taman kada je razmišljao da li da pređe na suprotnu stranu ulice, podigao je pogled i više je nije video... Nije znao otkud takva reakcija, potreba da je ne vidi... možda zato što na kraju krajeva ona nije ni bila toliko loša, koliko neke koje su došle iza nje... ma, mani se sentimentalnosti, gde se sakrila, pitao se, samo da prođe, podigne glavu i iskulira je, to je oduvek najbolje radio... Otvorio je širom oči... da je vidi kada prođe...
Verovatno je prošao, pomislila je. Izašla je iz radnje, i ubrzala. Uhvatila je prvu trolu, i otišla u svoj stan. Ne smem plakati... neću plakati... I nije... Pevušila je neke bebeće pesmice, beba se blago gurkala, udarala je silovito po neki put... Porođaj se bližio. Pozvala je drugaricu, nemilosrdnu, kada je došao i taj dan. Njoj se uveče prvoj i javila, nije imala roditelje, nije imala braću i sestre, samo nemilosrdnu drugaricu i još nekoliko prijatelja... Porodila sam se, dobila sam devojčicu. Divno, dušo, presrećna sam! Ostaje li ono ime koje si smislila? Da, ostaje... Kako si sad, je li sve prošlo okej? Jeste. Ne znam šta bih ti rekla. Presrećna sam. I umirem u isto vreme. Rekla je i počela da plače. Povratila je jednom, ili dva puta. I plakala je tako dok je tonula u san. A ujutru su joj doneli bebu.
Mislio je na nju i dalje celog tog dana. Videla me je sigurno, zato se sakrila. Stvarno nije čista. Ali bolje i to nego kao ona konobarica koja ga je uhodila po Beogradu sedam dana... Dok joj nije pripretio. Stigao je kući, pozvao devojku da vidi kuda će uveče, i nasuo sebi piće... Prošlo je neko vreme, kada mu je jedne večeri zazvonio telefon... Gledao je dugo u broj na ekranu, nepoznat broj, ko god ga je poznavao znao je da se na iste ne javlja... U imeniku je imao brojeve svojih najbližih prijatelja. Nije imao roditelje. Niti braću i sestre. Memorisao je i broj svoje devojke. Automehaničara. Bankara. I uvek je imao po dva tri broja nekih tamo devojaka. Za jednu noć. Kao što je bila ona. Ali te brojeve brzo je brisao. Nisu one bile za njegov svet... Osim te kratkoročne potrebe, nisu one bile ni za šta drugo... Isti broj pozivao ga je nekoliko puta te večeri. Na kraju mu je stigla poruka sa istog. Pročitao je. Pošto se ne javljaš, samo da ti javim da se A..... porodila. Dobila je devojčicu. Nazvala je Zora. Toliko. Bledo je gledao u poruku i pomislio je da li su ove devojke tolike kreteni i misle da će nasesti na ovu glupost, provokaciju... Legao je u krevet, razmišljajući o svemu... I samo na trenutak mu je kroz glavu prošla misao... A šta ako je istina? Brzo je prešao preko toga. I utonuo u san.
Krenuo je sa dva prijatelja na ručak do keja. Malena crnokosa devojčica na crvenom trociklu, odjednom se stvorila kod njegovih nogu. Imala je krupne, tužne oči. I bila je sva umazana od sladoleda koji joj se topio u ruci. Umazane su bile i ručke njenog trocikla. Pomislio je - i ovi roditelji danas deci svašta dozvoljavaju. Malena kao da se nije obazirala što je on ispred nje, pomerio se da prođe ali ona se i dalje motala oko njegovih nogu. Dušo, pusti čiku da prođe... čuo je glas i odjednom se tu stvorila njena zadihana mama, koja je stvarno lepo izgledala, u plavoj plišanoj trenerci i duge puštene kose. Kada ga je videla, širom je otvorila oči, i zastala. Kada ju je video, nesvesno pogledao je nju pa dete, pa nju pa dete... Drugari su već stigli do splava i dovikivali ga, a on je bez ijedne reči gledao. Ćutala je i ona, pomerila dete od njega i okrenula mu leđa, i krenula da odlazi... Malena devojčica se okretala ka njemu... a on se nije mogao setiti kako je glasila ona poruka koja mu je stigla pre nešto više od tri godine... Niti imena devojčice iz poruke... Hej, ne idi! - vrisnuo je. Daj mi broj, treba li vam nešto? Kako se zove? Ni na jedno pitanje nije dobio odgovor. Devojčica se okretala, ljudi su se oko njega okretali, a ona je i dalje čvrstim korakom odlazila od njega. Gledao je u njena leđa, ramena, i visoko podignuti srednji prst koji mu je pokazala...
Ušao je na splav naručio neku rakiju, i pio tako do noći... Ko ti je ono bio pitali su ga... Ma niko, nebitno, majka se ljutila oko deteta nešto... Slagao je ni trepnuo nije...A kada su krenule tambure i pesma... po prvi put je slušao reči... i setio se njenog imena... Zora... Zora je bila kada su se onda i rastali...I samo je krenuo da plače. Ispred svih. I takav je bio do zore. I posle toga...
Vraćala se sa pregleda i dok je šetala učinilo joj se da je videla njega. Srce joj je ubrzalo, dlanovi su počeli da se znoje... Išao joj je u susret... Mrzela je sebe što reaguje tako, mrzela je osećaj koji je u njoj budio... Znala je da beba u njoj sad oseća i kada je tužna i kada je srećna i nije htela da beba ikad okusi ukus mržnje... naročito ne prema njemu... ali to je bila njena nemoć i nije znala kako protiv nje... Uletela je u prvu otvorenu radnju, unutra se nalazilo mnoštvo monitora, televizora, laptopova, izvolite, skočili su na nju sa sto strana... Samo gledam, prošaputala je... i kraičkom oka gledala kroz izlog... da ga vidi kad prođe...
Vraćao se u stan, i krenuo je ka parkingu, kada mu se učinilo da je video. Ugojila se, pomislio je. Bio joj je daleko, i taman kada je razmišljao da li da pređe na suprotnu stranu ulice, podigao je pogled i više je nije video... Nije znao otkud takva reakcija, potreba da je ne vidi... možda zato što na kraju krajeva ona nije ni bila toliko loša, koliko neke koje su došle iza nje... ma, mani se sentimentalnosti, gde se sakrila, pitao se, samo da prođe, podigne glavu i iskulira je, to je oduvek najbolje radio... Otvorio je širom oči... da je vidi kada prođe...
Verovatno je prošao, pomislila je. Izašla je iz radnje, i ubrzala. Uhvatila je prvu trolu, i otišla u svoj stan. Ne smem plakati... neću plakati... I nije... Pevušila je neke bebeće pesmice, beba se blago gurkala, udarala je silovito po neki put... Porođaj se bližio. Pozvala je drugaricu, nemilosrdnu, kada je došao i taj dan. Njoj se uveče prvoj i javila, nije imala roditelje, nije imala braću i sestre, samo nemilosrdnu drugaricu i još nekoliko prijatelja... Porodila sam se, dobila sam devojčicu. Divno, dušo, presrećna sam! Ostaje li ono ime koje si smislila? Da, ostaje... Kako si sad, je li sve prošlo okej? Jeste. Ne znam šta bih ti rekla. Presrećna sam. I umirem u isto vreme. Rekla je i počela da plače. Povratila je jednom, ili dva puta. I plakala je tako dok je tonula u san. A ujutru su joj doneli bebu.
Mislio je na nju i dalje celog tog dana. Videla me je sigurno, zato se sakrila. Stvarno nije čista. Ali bolje i to nego kao ona konobarica koja ga je uhodila po Beogradu sedam dana... Dok joj nije pripretio. Stigao je kući, pozvao devojku da vidi kuda će uveče, i nasuo sebi piće... Prošlo je neko vreme, kada mu je jedne večeri zazvonio telefon... Gledao je dugo u broj na ekranu, nepoznat broj, ko god ga je poznavao znao je da se na iste ne javlja... U imeniku je imao brojeve svojih najbližih prijatelja. Nije imao roditelje. Niti braću i sestre. Memorisao je i broj svoje devojke. Automehaničara. Bankara. I uvek je imao po dva tri broja nekih tamo devojaka. Za jednu noć. Kao što je bila ona. Ali te brojeve brzo je brisao. Nisu one bile za njegov svet... Osim te kratkoročne potrebe, nisu one bile ni za šta drugo... Isti broj pozivao ga je nekoliko puta te večeri. Na kraju mu je stigla poruka sa istog. Pročitao je. Pošto se ne javljaš, samo da ti javim da se A..... porodila. Dobila je devojčicu. Nazvala je Zora. Toliko. Bledo je gledao u poruku i pomislio je da li su ove devojke tolike kreteni i misle da će nasesti na ovu glupost, provokaciju... Legao je u krevet, razmišljajući o svemu... I samo na trenutak mu je kroz glavu prošla misao... A šta ako je istina? Brzo je prešao preko toga. I utonuo u san.
Krenuo je sa dva prijatelja na ručak do keja. Malena crnokosa devojčica na crvenom trociklu, odjednom se stvorila kod njegovih nogu. Imala je krupne, tužne oči. I bila je sva umazana od sladoleda koji joj se topio u ruci. Umazane su bile i ručke njenog trocikla. Pomislio je - i ovi roditelji danas deci svašta dozvoljavaju. Malena kao da se nije obazirala što je on ispred nje, pomerio se da prođe ali ona se i dalje motala oko njegovih nogu. Dušo, pusti čiku da prođe... čuo je glas i odjednom se tu stvorila njena zadihana mama, koja je stvarno lepo izgledala, u plavoj plišanoj trenerci i duge puštene kose. Kada ga je videla, širom je otvorila oči, i zastala. Kada ju je video, nesvesno pogledao je nju pa dete, pa nju pa dete... Drugari su već stigli do splava i dovikivali ga, a on je bez ijedne reči gledao. Ćutala je i ona, pomerila dete od njega i okrenula mu leđa, i krenula da odlazi... Malena devojčica se okretala ka njemu... a on se nije mogao setiti kako je glasila ona poruka koja mu je stigla pre nešto više od tri godine... Niti imena devojčice iz poruke... Hej, ne idi! - vrisnuo je. Daj mi broj, treba li vam nešto? Kako se zove? Ni na jedno pitanje nije dobio odgovor. Devojčica se okretala, ljudi su se oko njega okretali, a ona je i dalje čvrstim korakom odlazila od njega. Gledao je u njena leđa, ramena, i visoko podignuti srednji prst koji mu je pokazala...
Ušao je na splav naručio neku rakiju, i pio tako do noći... Ko ti je ono bio pitali su ga... Ma niko, nebitno, majka se ljutila oko deteta nešto... Slagao je ni trepnuo nije...A kada su krenule tambure i pesma... po prvi put je slušao reči... i setio se njenog imena... Zora... Zora je bila kada su se onda i rastali...I samo je krenuo da plače. Ispred svih. I takav je bio do zore. I posle toga...
 |
| www.pinterest.com |
Коментари
Постави коментар