Noć je...

Stojim. Tamo gde je sve počelo. I tamo će se sve završiti. Samo stojim... I ne znam šta bih... I kuda bih...

Noć je... Preko dana sam hrabra. Previše hrabra. Kako jutro svane navlačim svoj oklop, ne želim iko da zna, a najmanje ti da znaš... Da ne znam šta bih... I kuda bih...

Ali ipak znam... Da...

Ne trebam te.

Ne želim te.

Ne mislim o tebi uopšte.

Ne sanjam te kada konačno zaspim.

Ne zovem tvoje ime.

Ne izgovaram ga.

Nema tu ničeg lepog.

Ne razmišljam. O tebi. O sebi. O nama.

Stojim. Oči su mi pune suza... A grudi... Bole... Samo što ne puknu. Baš kao što smo nas dvoje. Fali mi ona buka preko dana, da mi se ne čuje jecaj...Fali mi milion stvari, ali briga me za njih. Fališ mi ti. Lažem, ne fališ mi. Ma opet lažem...I oboje znamo da je to problem.

Noć je... A noću sam slaba. Na pomen tvog imena. Na misao koja iznenada dođe... I pokrene lavinu. I ne mogu normalno da razmišljam. I ne mogu normalno da zaspim. Opet problem.

Ne znam da li ti možeš normalno da zaspiš? Da sanjaš? Da se ne budiš dok ti telo drhti. I glas drhti.

Ali znaš šta...

Ne zanima me gde si. Kako si. Šta si. Spavaš li.

Neću da čujem misliš li o meni...

Ne pitam se kako bi bilo da je bilo drugačije.

Ne sanjam.

Ne maštam.

Naročito ne maštam.

Ne puštam glas. Lakše je kad ćutim. Samo ponekad iz mene izađe dugo zadržavan krik...jecaj duše...koje nema više...kada vidim poziv sa tvojim imenom... Ili kada mi stigne poruka koju ne otvaram.

Stojim. Do malopre sam stajala ispred tebe, ispred svih, sa osmehom od uva do uva. A znao si ti... I znali su svi...koliko sam lažna. A sada stojim na sred ulice.  Nemoćna. Obučena u dugu tamnu haljinu. U svojim najvišim štikle... Zaustavljam taksi, i okrećem se iza sebe. Ne znam čemu sam se nadala. Da si pošao za mnom... Znam da nisi...Taksisti sam rekla da samo vozi...Gde god. Kuda god. Imam ja vremena, rekao je. Prokletstvo... Pomislila sam u sebi. I ja ga imam, ali ne treba mi. I odjednom mi je bilo muka... I suze su krenule... same... koje sam pokušala sakriti. Staću na minut, rekao je taksista. Da izađete na vazduh, kao da Vam nije dobro... Hej, kao...

www.wishingdress.com

Noć je...A Beograd je divan noću. I ljudi su divni noću. Ništa ne pitaju. Prolaze pored mene u grupama, i niko me ni ne primećuje... Prosto ih se ne tiče ko si. Zašto plačeš u centru grada...Mogao bi čovek golišav hodati ni okrenuli se ne bi. A ja sam pak u svojoj dugoj tamnoj haljini. U najvišim štiklama. Bez kaputa na svega tri stepena iznad nule. Dok košava duva a meni kao da nije dobro...kao...

I znam da mi ostaje samo jedno. Da završim sve ovo što pre.

Neću ti reći kako.

Ne verujem čak i da možeš da me razumeš.

Ne znam dovraga, zašto proklete slike ne blede, a trebale bi.

Ne zatvaram oči jer si odmah tu ispred mene.

Ne prolaziš... Ne prolazi... I vrištim u sebi, vrištim na glas... A poruke mi pristižu. Ne čitam ih, ali misli ti znam.

Stojim. Tamo gde je sve počelo. Vetar me je otreznio. Taksista me je otreznio. Na trafici mi je kupio flašu neke žestine. Ja častim, rekao je. Ja ne pijem, rekla sam mu, samo vozite. Ovog puta rekla sam i kuda. Bez brige, dodao je. Bićete dobro. Biću, pomislila sam.

Noć je. Crna i tiha. Ušla sam u zgradu i popela se u stan. Otvorila sam vrata, i prišla terasi, bez svetla, tiho, poput lopova. Otvorila sam vrata terase i sela pored njih. Hladnoća je ulazila u stan. U moje kosti. Gledala sam u krevet nejasno, otrgnuta od sna. Tu si me divljački ljubio, mirisao kožu, recitovao Prevera. I tu, u tom krevetu si mi rekao za nju... Spomenuo si je u prolazu tek, kao da mi pričaš o tome kako ćeš zameniti teve ili telefon... Sećaš li se moje bivše, pitao si onako tek? Trebam li je se sećati? - pitala sam glupo. Zaćutao si... Kao da nisi znao kako da mi kažeš. Trudna je. I nisi više morao reći ni reč. Znala sam sve to, u stomaku, u srcu, videla sam u tvojim očima. Bićeš ti dobro, rekao si i zagrlio me. Biću, pomislila sam. I kada si otišao te noći od mene, posledni put, pala sam na pod... i dugo dugo tražila delove svoje duše. I srca. I nisam ih našla.

I znala sam tada...

Neću te moliti da promeniš odluku. Jer oduvek si radio samo ono što je ispravno.

Neću ti pisati. Neću te tražiti. Neću te viđati.

Neću pričati sa tobom. Mešati se u tvoj izbor, ako je izbor bio. 

To što smo se nas dvoje sreli, dan posle tvog raskida sa njom, i ta dva meseca provedena sa tobom, meni su obeležila ceo život. 

Ceo. Obeležila su mene. Ali to ti nikada neću priznati.

I neću ti čestitati nikada, nikada...

I ne mogu ti objasniti zašto sam te večeri uradila to što jesam... U mojoj glavi je prekid filma. U mom srcu je rupa. Samo bih da me nema i da nestanem i da kada zatvorim oči opet budeš tu pored mene. Sećam se tvoje poruke pristigle dan pre. Sve do te sam brisala. Nepročitane. I ovu sam trebala. Ali prokleta radoznalost. Ili sujeta. I posle poruke ne sećam se kako samo odjednom...

Stojim. Ispred vas dvoje. Ti u sivom odelu, ona u krem venčanici. Smeškam se. Naizgled. Dok stojim ispred vas u svojoj dugoj haljini. Neka ode, govori tvoja bivša. Izvini, ja sam bivša ne govorim ja već sadašnja. Stojim. Ispred svih tih ljudi. Koji me čudno posmatraju. Kezim se. Hoću da ti pokažem koliko sam srećna. Zar ne shvataš? Ako si ti srećan i ja sam, to je taj vrhunac ljubavi, taj stepen ludila...Hvataš me za ruku i vodiš ka izlazu. Stojim i ćutim i umirem, a ti mi najnežnijim glasom kažeš idi. Volim te, ali idi... I ja odlazim... I znam. Da njen si. Ma kakvi god razlozi bili. A mislila sam da si moj.

Noć je...I sve se završava večeras. Dižem se sa poda, promrzla, presvlačim se u trenerku, i u kofer stavljam par stvari. Shvatila sam šta ću. Ostati ne mogu. Ne zato što boli previše. I ne zato što si njen. A mislila sam da si moj. Ne. 

Rekla sam ti. Ne trebam te, ne želim te, ne volim te, ne sanjam te, ne maštam... I ne, ne bežim, već znam da će ovako biti najbolje. Za oboje. I zato,  dok nadam se pijan provodiš svoju prvu bračnu noć,  uzimam kartu u jednom pravcu. Konačno znam šta ću. Odlazim. Što dalje od tebe. Zauvek. I molim se u sebi samo jedno. Da mi ne poveruješ ni jednu jedinu reč. I onda ćeš znati gde sam. A ja ću te čekati u mojoj dugoj tamnoj haljini.