Ako znaš...

Znaš, reći ću ti, suludo zvuči znam, ali ne prođe nijedan dan da ne pomislim na tebe...

Dovoljno je da neko spomene tvoj grad, ili ime, ili me prosto topli aprilski dan podseti na sve... I dođe mi da zacvilim. Na tren. Ali se suzdržim. Baš kao tad.

Peti sprat studentske sobe, gomila ljudi u istoj, mlada, nasmejana lica, i među njima ti, a za mene samo ti, među svima njima, u tom trenutku, i tvoj glas koji izgovara ime...

Kao po pravilu, ime ti nisam ni čula, gledala sam u tebe kao omađijana, i naravno, naravno da sam ti rekla drugo, pogrešno ime i naravno da sam u zemlju propala... svi su se smejali, svi sem tebe...dok su se tebi oči smejale ali ozbiljno si mi rekao: Eto, za druge sam ja ja, a za tebe biću Vasa. Pomislila sam u sebi -Baš kao Vasa Ladački.

A april je bio. I proleće je bilo. I mi smo iz dana u dan nastavili da se srećemo i viđamo i raspravljamo o politici i kulturi i filmovima i muzici. Ne mogu zaboraviti koliko si voleo Azru. I sve filmove sem onih “američkih”. I koliko sam brzo znala i šta voliš da jedeš i kakvu kafu piješ i kako se budiš i kako učiš kad učiš. A opet ništa o tebi nisam znala.

April je prešao u maj, maj u jun, pa sam jedva izdržala jul i avgust dok te nije bilo tu, i sa nestrpljenjem te čekala da se javiš da si stigao... A onda si banuo u moju sobu i doneo stotinu ali stvarno stotinu palačinka i džem od kajsija i domaće mleko. Pozvali smo i neko naše društvo, i žurka se nastavila do jutra, a ti si sedeo tik kraj mene i objašnjavao mi koliko ti je nedostajao Beograd. I kako nisi mogao da učiš dok ne popiješ kafu, a kafu nisi imao sa kim da piješ jer ja nisam bila tu...

 Hiljade srebrnih čestica letelo je iznad nas, i tada si tražio da puste: Ako znaš bilo što... I ja sam vrisnula u sebi od sreće i vina...

Sećam se slučajnog dodira kada smo pospremali sobu, i kako si poslednji izašao i poljubio me u čelo za laku noć i rekao: Tvoj Vasa te voli puno. Ali ima devojku. I oprosti mu.

Te večeri nisam spavala. Prvo sam se zaključala u kupatilo, i tuširala skoro pola sata, pa sam tako, mokre kose u prekratkoj crvenoj haljini izašla na ulice usnulog Voždovca... Suze su same išle niz lice...jer znala sam i ja da od nas nikad ništa neće biti... a sve u meni htelo je samo to... Gušila su me osećanja, moje glupo ćutanje i osećaj krivice prema nekoj tamo nepoznatoj... prema tebi...

Znala sam da si se vratio da završiš prava, bludni sin, večiti student, da te je otac uslovio ili sad ili nikad, da te čeka i posao čim se vratiš, u kancelariji oca tvoje devojke. Čula sam od drugih. Gimnazijska ljubav, čestita, mirna. Najlepši par mature, najskladniji par grada čije ime izbegavam... i u koji nikad više otišla nisam...

Prošao je septembar, emocije sam gušila smehom, htela da pobegnem od tebe, od sebe, od nas ali nisi mi dao...

Preslišaj me, pođi sa mnom da kupim nešto, dođi da gledamo film... U tvom društvu prestala sam da pijem. Da ti ne bih rekla nešto što ne smem. Kada ti nisi bio tu, opijala sam se. Dok mi se ne pomuti vid, i zamagle sva ostala čula.

U oktobru si mi svakog dana donosio po cvet...jer bio mi je rođendan a ti nisi znao koji mi je omiljeni cvet... lale, ruže, orhideje, gerberi... Htela sam ti reći: Bilo koji, samo da je od tebe... a rekla sam ti: Nemoj, dosta je, šta bi ti devojka rekla da zna...

Prolazio je novembar. I decembar. Nova Godina u nečijoj sobi. Vino iz plastičnih čaša. I ti koji pevaš uz svaku pesmu. I za svaku mi kažeš: Ovo je pesma za nas! I sada ponekad, u trenutku predaha na poslu, zatvorim oči, i čujem ti glas...

Naučila sam da razlikujem boju tvog glasa kada si neraspoložen, ljut, srećan, kada pričaš sa roditeljima, kada pričaš sa njom. Naučila sam napamet svaku tvoju lekciju dok si ponavljao i ponavljao i još u meni odzvanja eho tvog glasa, tog dvadeset i nekog januara, kada si utrčao u moju sobu, svu me izljubio i rekao: Dao sam poslednji ispit.

U meni je tog trena sve zamrlo, jad i očaj razbijali su me na komade, ali zagrlila sam te najjače i rekla: Čestitam! I znala sam da je to bio kraj! A ti, kao da si to tek tada shvatio, uhvatio si me za ruke čvrsto, pogledao očima punim suza i rekao: Sad moram da se vratim. Moram da je oženim.

Hiljadu crnih ptica skotrljalo se u ponor tu u meni i znala sam da umesto moje duše odsada biće pustoš i da u tebi biće pustoš i rekla sam ti: Ja mog Vasu volim puno. Ali on ima devojku, kojoj mora da ide. I opraštam mu. A možda će i on nekada meni. Što sam ćutala.