Majica dugih rukava

Ja ne znam ukus svih onih jela koje smo jeli skupa.

Znam samo da ti je dah mirisao na lubenice i da su po tvojoj majici svuda bili ostaci iste, kao i po koži...preslatki, lepljivi...

A koža ti je bila gruba, i preplanula, i pitala sam te kako je moguće da si toliko pocrneo za samo par dana, a nosio si pamučne majice i tunike, na duge rukave... Ja sam i dalje bila bela kao sir, samo mi je lice bilo crveno kao u raka, ili još bolje kao u one morske zvezde koju si mi izronio... Još je čuvam...

Ja ne znam da li bih sama mogla ponovo doći na sva ta mesta na koja si me vodio. Skrivene uvale, pregledne visoravni, pećine koje istovremeno i plaše i uzbuđuju. Vidi, šta kažeš da se popnemo tamo? - pitao bi me, i ja ne bih uspela ni glavu da podignem, a ti bi već bio gore, bodreći me da ti se pridružim.

Nikad nisam bila srećnija.

Ja ne znam ko su bili svi oni ljudi, momci i devojke, starci, deca, ma svi oni koje smo sretali. Nerviraju me, rekla sam ti, moraš li se svima javiti? I da li je moguće da te svi vole? A kako da se ne javim, pa to su divni ljudi, znam ih od rođenja, prihvati ljude i shvatićeš mene. Zbog tebe sam prihvatila ljude.  Ja koja sam ljude prezirala, večito se skrivala, stidela, brinula da li ću reći pravu stvar, hoću li se svima dopasti, počela sam širokog osmeha da želim drugima dobre dane, dobar ulov, da nestašnoj dečurliji koja je uzvikivala moje i tvoje ime kupujem sladoled, onaj na točenje, i srdačno svima želim laku noć.

Ja ne znam kako su izgledale kiše na moru. Mislim znam, ali ti bi uvek bio brži, nisi dozvoljavao kap da me dodirne, da mi naudi... Načuljio bi uši, promrdao nos, i hitro me stavljao na ramena, ili u zagrljaj i nosio u najbliži zaklon. Hajde da plivamo po kiši, molila sam te... Hoćemo, ali sada mi je lepše ovde...Ušuškani u zagrljaju bismo ležali... nekad bismo stigli do kuće, nekada ne, pa smo se sakrivali ispod tuđih balkona, u prolazima nekih meni stranih ulica, prolazili su minuti, nekada sati... jednom kada nas je uhvatila oluja, a još smo u nekoj šetnji bili, skinuo si svoju bordo majicu dugih rukava i obmotao mi kosu, napravivši mi turban na glavi... Da ne pokisne moja afrička kraljica... I nije... Kiša mi je kvasila samo lice, prijalo mi je to osveženje, i ti pored mene...

Ja ne znam puno toga... Ni šta bi bilo sa nama da smo potrajali... Da li bi me budio zorom kada pođeš na posao...spremao mi svakog jutra doručak, onaj koji volim...Kao tih nekoliko meseci...Da li bih te ikad iznervirala, ili bi ti mene iznervirao, pa bismo se svađali kao ostareli bračni par, koji jedno drugo za sve živo krivi? Prekoreva... Da li bih ti našla mane? Da li bih ih uopšte i tražila... Da li bih se dopala tvojoj majci, koju smo danima čekali da dođe, a još nije stizala...Da li bi nam deca ličila na tebe, imala tvoje tamne oči i nestašnu kosu, malene uši poput tvojih, nekako čudno zakrivljene? Ili bi imale moju svetlu put, i patkast hod...Više bih volela da su na tebe...Ne samo likom, već i duhom...ali ništa od toga... Čudni su putevi sudbine...

http://kevc.tumblr.com/post/58604480111

Ja se sećam ukusa tog dana...Krenuli smo put mog doma. Podelili nekakvu pitu i jogurt iz čaše. Uz put se smejali... Slušali neku tvoju bezveznu muziku... Ovde ćemo svratiti kada se budemo vraćali, govorio si mi dok smo prolazili pokraj nekog jezera. Verovala sam ti da hoćemo. Nisi mi rekao da će kiša. Po prvi put. A nebo je odjednom iznad nas bilo crno, i stotine munja paralo je nebo. Rekao si - staćemo negde. I jesmo. Kraj nekog restorana uz put. Tu smo se valjda i uspavali. Kiša je dobovala po kolima, a ja sam se ušuškala u tvom zagrljaju i bila bezbrižna... Srećna.

Kiša je i dalje padala, ali slabije i nastavili smo put.

Sećam se kada sam se probudila da ti je koža bila i dalje preplanula. Ali hladna poput mermera. Sećam se, a ne želim... Krvi na tvojoj beloj majici dugih rukava. Krvi po mojim grudima. Koja je kapala sa moje glave. Gomile ljudi oko nas. Zvuka sirene, dok sam se rukama držala za nekakav ležaj, i osećaja mučnine.

Ja i dalje ne znam ko su bili svi oni ljudi koji su tog avgusta došli da te poslednji put pozdrave. Ličili su mi na one ljude koje smo sretali srećni. I samo da znaš, svi su mi se javili. Govorili neke reči koje nisam razaznala odmah, ali sigurna sam da su pričali o tebi. Najdivnije stvari... a i koje bi drugo... A tvoja majka je konačno stigla...I grlila me je dugo. Prisno. Kao da se znamo celog života. Kao da sam joj samo ja posle tebe ostala... Kada smo se vratile u tvoju kuću, izvadila je tvoje majice i onda njih dugo grlila. Ja sam sedela pored nje. I grlila te sa njom. Uzela sam onu tvoju bordo majicu, turban majicu kako sam je zvala, i obavila je oko sebe. Da me grli... kada ti više nisi mogao...

A u vazduhu se i dalje osetio tvoj miris... I miris lubenica... samo fleka više nije bilo nigde...

I znala sam tada, u tom trenutku da si tamo sa nama. Da nas gledaš i puštaš da te osetimo, vidimo izistinski, po poslednji put. Dovraga, ja nemam nijednu našu sliku da me seti na nas... a opet hiljadu je slika u meni, i znam da si i dalje tu... čekaš... i javiš mi pre nego počne kiša... I gledaš kako u krevet ležem u tvojim majicama... dugih rukava...

I sigurna sam... Ti i ja nikada ne bismo bili kao oni drugi... sa svađama, prekorima... i ne bih ti tražila mane, nego bila srećna sa tobom... I pravio bi mi najlepši doručak svakog jutra, za dobro jutro i lep dan... a deca... deca bi nam ličila na tebe. Samo na tebe. Jer si bio bolji čovek. Zato te je Bog i uzeo.

.