Odjednom ti. Oduvek ti.

Uvek je tu neki grad. More ili reka. Miris kiše ili dodir sunca.

Uvek je tu neko dvoje. Ukus znoja. I miris isprepletanih tela.

Uvek si tu i ti. Neću, ne želim, ne trebam, o tebi ne pričam, ne mislim, ali onda me dašak vetra seti tebe. Ili prokleta pesma. Ili me prosto osetiš, kada sam nasmejana i srećna. Pa se javiš.

Stajao si naslonjen na zid, pokraj otvorene terase i gledao u grad koji je živeo ispod nas. Mimo nas.

Moram da idem sada, rekao si, dok si palio treću cigaretu za redom. Nazad među ljude, u svet. Da se vratimo životu.

Ja ne mogu više ovo... tiho sam ti rekla. Ne teraj me, ne mogu, ne želim, ...Nisam plakala, ali bila sam na ivici suza. Uhvatila sam ti pogled u staklu i znala sam već...

To je bio onaj trenutak kada osetiš duboko u koži, u stomaku da će se upravo odigrati onaj scenario kojeg si viđao u svojoj glavi mesecima unazad... Kada moraš uraditi nešto zbog čega će se tvoji svetovi urušiti, a opet trebaš odigrati hladno i ne praviti scene i emocije sve moraš zadržati u sebi...Jer ako krene samo jedna pogrešna reč ili suza...povratka nema...Ali predosetio si me... i po ko zna koji put nisi mi dozvolio da prekinem ovo nešto naše, između sna i jave...a pogrešno...

Zašto te nisam sreo ranije? - pitao si me. Nemo sam gledala ispred sebe. Poljubac za odlazak, pa stotine poruka dok nisi stigao kući. Gde te čeka ona.

Zašto sam te uopšte srela? - pitala sam se. Običan izlazak, slučajni dodir, vatra u očima.  Bila sam tvoja sa prvim zdravo. Glad, želja, ti i ja, sve se spojilo te noći. I trebalo se tada završiti. Bila bih srećnija. Mirnija. Sačuvala bih razum i srce. Ovako luda, ulicama hodam.

Upali smo u ringišpil koji se ne zaustavlja. Već ubrzava samo.

Znala sam ti misli, disali smo kao jedno, reci gde si dolazim. Znao si mi svaki deo tela, ušao u vene... a nikako iz njih da nestaneš...

Ne pišeš mi više. - napisao si. Nisam odgovorila. Imaš nekog, zar ne? Imam, molim te, pusti me da budem srećna. Nećeš biti srećna sa njim. Kako znaš? Zato što smo ti i ja suđeni jedno drugom! Ne pridaj sebi toliki značaj, uostalom ti imaš nju. Imam, ali to je nebitno. Nije nebitno, ostavi me, to ti je

žena, idi njoj, budi sa njom, mene ostavi na miru. Ne misliš to. Mislim. Dolazim.

I došao bi. I uvek kada bih mislila da ću te preboleti, zaboraviti, svaki put kada sam obećala sebi da te neću ni pogledati, reći ti ni reč, poražena bih bila unapred... Ali znala sam i ja igrati poput tebe... proći ti kroz život kad se najmanje nadaš, pojaviti se samo ispred tebe, u haljini koju najviše voliš, dovoljno da ostaneš bez daha a nemoćan jer učiniti ne možeš ništa...

A onda emocija vrtlog kada se konačno sretnemo i tako u krug.  Grč u stomaku, uzbuđenje, euforija, sreća, neopisiva tuga, opraštanje do zore, oči crvene od plakanja... 

Jutra na plaži, dani u raznim hotelskim sobama, večeri u mojoj maloj sobi, noći po ulicama grada, kada je grad najlepši, obasjan i savršen za skrivanja i bekstvo... 

Ti bi otišao njoj, a ja bih ostala okružena mirisima i sećanjima na tebe... Otišao bi ali bi ostao tu i dalje prisutan, u crnoj šoljici iz koje si pio kafu... u čašama vina koje su ostale da stoje na stolu...na čaršafu koji je i dalje imao obrise tvoga tela... mokrom peškiru posle tuširanja.

Ne mogu bez tebe! - šaputao si mi te noći na jastuku. I gledala sam te dugo dok si spavao na mom jastuku, i znala da si moje sve, sreća i usud, moj neko a nikad nećeš biti moj...

A znao si oduvek, da ni ja ne mogu bez tebe. Da se mogu truditi i u svoj svet pustiti neke druge, ali da ću ih kad tad isterati iz svog mraka i da će moja duša i glava i telo samo tebe tražiti... jer sam ista kao ti.

I

I setila sam se kada si mi rekao moramo nazad u naše živote, u svet, ali nisi znao da moj svet si ti...