Haustor

Postoji jedan haustor kada se krene ka onom mostu kog ja pogrešno nazivam... Tu si me poljubio, i tu sam ti uzvratila...

Padala je kiša, i hodala sam tik uz tebe, ispod tvog crnog kišobrana... Bio je poslednji dan zime...

A loše je počeo...Sigurno si znao jer me ništa nisi pitao. Sama sam ti rekla da mi je muka... i da me boli stomak... i da ne znam gde sam... i bleda sam bila skroz... i rekao si mi: Ispratiću te kući... I prvi put nisam se bunila...

Hoćemo li taxijem? - upitao si kada si video da napolju pada kiša. Znala sam da u tvojim džepovima nemaš dovoljno ni za sutrašnji obrok. Odmahnula sam glavom. Hajdemo prevozom? - pitao si. Ne mogu, zagušljivo je, rekla sam željna vazduha. Ok, prošetaćemo, rekao si tiho, trudeći se da tvoj korak uskladiš sa mojim.

Išli smo dugo ćutke i suze su mi padale niz lice, i celo moje telo trzalo se od drhtavice. Pravio si se da ne vidiš ništa i čekao si da ja kažem bilo šta...Da počnem...

A šta sam ti mogla reći? Da sam tog jutra ustala pre zore, i poletela da iznenadim njega, kako bismo proslavili drugu godišnjicu veze... Kako mu nisam rekla da dolazim, kako sam u našoj omiljenoj pekari uzela tople kroasane, i malecnu tortu,  na koju sam stavila dve šarene svećice koje sam ponela od kuće...

Portir me je već poznavao i pustio da uđem. Nikada mi se nije dopadao taj vaš dom u kom ste živeli, preveliko je bilo sve i sterilno nekako, kao u nekakvoj bolnici...meni je moj Voždovac bio sve...

Vrata su bila zaključana, još jedna razlika, jer mi naše sobe nikad zaključavali nismo... pokucala sam nekako, i uzbuđeno čekala da mu se bacim u zagrljaj... I dok su se vrata otvarala, a ja balansirala sa sto čuda u rukama,  ugledala sam nju, smeđokosu i nisku, kako me gleda zelenim očima...

Zdravo!- veselo sam joj rekla! Ti mora da si Srđanova devojka?!Nije mi rekao za tebe...Provukla sam se pokraj nje i ušla u malenu sobu...

Srđan nije tu- rekla je tiho. Dobro, on mi i ne treba. Došla sam kod ovog ovde frajera, rekla sam i pokazala joj uramljenu sliku njega i mene, iz Venecije, spuštajući prethodno na sto sve sitnice koje sam donela...

I dalje me je gledala nekako prkosno, i tek tada sam je pogledala malo bolje i uočila zelenu pocepanu mušku majicu, sa Paja Patkom na njoj... Njegova majica... I shvatila njene reči: Srđan nije tu... I čula njega kako dobacuje iz toaleta: Mala, kupi se sad, moram do devojke... Bez reči, već tada uplakana, otvorila sam vrata kupatila i ugledala ga i gledala ga kao prvog puta da ga vidim... i nisam mogla reći ni budalo ni kretenu ni zašto... ja prosto ništa nisam mogla...

Izletela sam iz te sobe, gušeći se od suza, udarajući o zid, o gelender, dve devojke prošle su pored mene, sklanjajući se od mene, kao da sam zarazna ili pijana...

Nije mi ništa! - htela sam im viknuti... Nije mi ništa, htela sam da znaju. Okretala sam se kao luda na sred hodnika, nošena mišlju da se vratim, da se suočim sa njim, da tražim da mi objasni sve, da shvatim sve, saznam... Da ga pitam zašto, od kad, i je li vredelo?

I tada sam te ugledala. Hajde, dođi sa mnom, rekao si i uveo me u nečiju sobu, umio i namestio mi kosu. Muka mi je... rekla sam ti. I boli me stomak...

Hajde, ispratiću te kući...

Hodali smo skoro sat vremena do moje kuće... Kada si video koliko se tresem, stavio si ruku preko mog ramena...Nisam ti rekla ni reč... U jednom trenutku, krenuo je jak strašan pljusak, i vetar je lomio tvoj crni kišobran, i već smo bili mokri, ali si mi rekao: Dođi da se sakrijemo dok ne prođe ovo... i povukao me u taj mali haustor, na putu do mosta...

Pogledao si me i rekao: Nisi ovo zaslužila. Podigao si mi bradu i poljubio me. Nekako nežno i spokojno, kao da si unapred znao da ću ti uzvratiti...

I ljubili smo se u tom mraku, dok je kiša pljuštala i kroz glavu mi je prošla slika njega i tebe i dana kada smo se nas troje upoznali, i njegovih šala na tvoj račun kako si oduvek bio zaljubljen u mene, naših druženja i tvog bratskog, zaštitnickog stava prema meni, i mojih glupih fora zašto stalno nosiš isti kaput, kada smo se prvi put i posvađali i kada si vrisnuo na mene: Jer nemam drugi!... 

I onda, odjednom ukus tvojih usana pomešan sa mojim suzama koje su tekle same od sebe, i crv sumnje da si sve znao i kad me je varao i sa kom i koliko dugo... i ne samo to... već si izlazio iz te proklete sobe da bi on bio sa njom ili nekom drugom...

I nisam mogla. Otrgla sam se iz tvog zagrljaja, izletela na kišu i rekla: Zbogom, Srđane! Zbogom.

A kada smo se sledećeg puta sreli, prešla sam na drugu stranu ulice i savila glavu. Ali celog tog dana mislila sam samo na taj haustor i poslednji zimski dan.