Obećanja

Obećao si mi laste. Nova jutra. Proleće.

Obećao si mi poljupce. Svakog jutra po hiljadu. 

Obećao si mi more i mirnu luku i dugokosu devojčicu krupnih plavih očiju nalik na moje.

Znaš, posle svega pitam se šta bi se dogodilo da si mogao ispuniti svoja obećanja...

Bili smo klinci. Bili smo deca. Sećaš li se kada si ocu ukrao novo auto da bi došao po mene? Hajde upadaj! Pa ti nisi normalan? Nisam, ali to si već znala...

A kiša je bila... i ljubav je bila... ona prva, neiskvarena...

Naučio si me da psujem dok vozim. Da jedem čips sa eurokremom. I palačinke mažem pudingom.

Naučio si me da ne mora uvek šminka na mom dečijem licu, i da sam presmešna kada stanem na štikle i da bolje hoda onaj klovan na štulama nego ja...

Naučio si me da ti verujem. Da zatvorim oči, sednem na motor, iza tebe... i ruke dignem visoko skoro nebo da dodirnem...

Pokazao si mi najlepše plaže. Bez ljudi. I priča. Samo more, nebo, ti i ja. Dobro, i poneka ptica i riba, zbog kojih dva dana u vodu nisam ulazila. 

Otkrio si mi neke davno zaboravljene crno-bele filmove, pa sam posle mogla pametna pred drugima da se pravim...

Eh ti drugi... tu je problem i bio.., Lako je bilo dok sam ti bila blizu... a kako bih otišla ubijala te je nazovi ljubomora i posesivnost... ubijao te je onaj drugi ti... gde si, sa kim si, ne idi nigde...

I u početku sam te slušala... Zašto bih išla do drugarice, u pravu si ti, kada smo se već u školi videle? Zatvarala sam se u svoja četiri zida, slušala muziku koju si mi slao, pisala i maštala o tebi, o nama...

Ali kako je vreme prolazilo, htela sam slobodu, cerekanje sa drugaricama u bioskopu, kafu u obližnjem kafiću...menjala sam se ja, menjale su se tvoje reakcije...

Počela sam da prećutkujem gde sam. Izlaske. Priče. Počela sam biti zanimljiva nekim drugima. A i oni meni. Svi su pričali: Znate li kakvog dečka ona ima? I bili malčice ljubomorni. A meni si se ti nekako podrazumevao. I hvalila sam te, stvarno jesam, ali bi ti onda samo banuo, odjednom, i bez da se javiš bilo kom rekao mi polazi...

Pognute glave išla sam za tobom... i počinjale bi naše svađe, moje agonije... Zar ti nije drago što me vidiš? Naravno da jeste, ali ne možeš sa mnom tako! Ne može moja devojka da sedi po kafićima i glupira se! Nisam se glupirala, samo smo pričali o tebi! Ne zanima me, u kafić ćeš samo sa mnom ako ti se ne sviđa, tvoj problem...

Padala sam na tvoj unezvereni pogled, na tvoje reči koliko si vozio da bi me video... na priču o nama, srećnim i bezbrižnim čim završim školu. 

Kupiću nam najlepšu kuću u Novom. Biraj, hoćeš li Toplu, Luštice, koja god da ti se sviđa... Ne izmišljaj, samo da budemo zajedno! Ne izmišljam, znaš kako ćemo je urediti... I nikada se više nećemo razdvojiti... Obećavam ti.

Obećala sam i ja mnogo štošta... Da ću te zauvek voleti. Da ću te slušati. Da neću bez tebe izlaziti. Da ću te uvek zvati ako mi se nešto desi. Da neću upisati fax. Bože, koliko su mi ova obećanja sada smešna i daleka...

Jer prošlo je od tad koliko? Skoro 20 godina...

I slučajno sam prošlog leta ugledala tebe sa njih dve. Tvoja žena, nalik na mene iz srednjoškolskih dana... i vaša curica duge smeđe kose... kojoj si dao moje ime.

Tog dana kada se rodila pozvao si me poslednji put. Da mi to kažeš. Da se pohvališ. Nismo se čuli pre toga još od onog dana kada sam ti javila da sam položila prijemni na fakultetu. I kada sam ti obećala da ću doći tog leta. A nisam.

www.pinterest.com