Put oko sveta

Da smo u Japanu, bila bih samo tvoja gejša. Za tebe bih plesala, za tebe bih disala. Pružila bih ti ruke i povela u svet cveća i vrba, gde kraja nema i spokoj vlada...

I ne, ne bi mi smetalo kad odeš, kad te nema... Možda bi se uplašio moje pažnje. Ili moga bola koji vešto skrivam ispod maske...Ali znala bih dok te čekam iskrena i sjajna...Hiljadu latica trešnjinog cveta bilo bi mi svedok da samo mene znaš... I osetiš...Dok nam se sunce prvima rađa... A svetlost preliva svuda po meni...

Da smo u Španiji, pogađaš, bila bih tvoja flamenko igračica. Pevala bih ti tiho, pljeskala rukama, dok pratiš moj ritam na gitari ili ja tvoj... nebitno... Gledali bi nas prolaznici u čudu, namigivali, osmehivali, vikali pijani šetači: Baila, baila! I ja bih ih slušala slepo, ali ti bi znao za koga plešem i to bi mi bilo dovoljno... Možda bi na tren pomislio kako u tom plesu možeš nestati kao vatra, ali znao bi... Da vredno je...Do bola...

U Rusiji bih bila tvoja balerina. Tvoja Ana Pavlova, božanstveni labud... Padali bi pred mojim šarmom svi, i aristokrate i komunisti, slali bi mi cveće, pisma, bombonjere, ali ništa mi ne bi bilo važno... Ništa osim tebe.

Lutali bismo svetom, kao izgnani  i ludi, London, Pariz i drugi veliki gradovi skrivali bi naše korake, a u Sankt Peterburgu, na obali Neve, odigrala bih poslednji ples za tebe, sluteći da te gubim, sluteći da me gubiš... Tada bi video kako i labud umire. Od ljubavi...

Obučena u zelenu suknjicu od lišća, ukrašena vencom od cveća, oko vrata i kose, na Havajima bih te naučila hula ples...Bubnjevi bi svirali za tebe, da ti ugode i da te odobrovolje, pokazala bih ti čudesne prizore, mala skrivena mesta, stvorena baš za nas... Sigurno nisi znao, tamo su svi srećni, ma, kako i ne bi bili srećni...more i nebo se spajaju, Bogovi šetaju po zlatnom pesku, a plaže su nekoliko hiljada kilometara duge... Ne bi ti ništa drugo bilo važno, osim nas i bisernog mora...I ukusa mojih usana koja mirišu na vanilu i kokos... Eh, bar da smo tamo...

A ovako ovde smo gde jesmo. Reči su zamrle, pogledi nestali...

Negde smo zapeli...

Pomislim ponekad, samo ponekad, šetamo kroz noć ti i ja, i nikog nema, oko nas nema...i ne dočekam taj poljubac... i znam, sve je samo san...

A plaču ulice i gradovi, i svetovi za nama... Kao kiše u kasnu jesen... I bila bih ti sve što hoćeš, i kraljica i sluškinja i kurtizana i dama, ali umesto svega toga ti samo bez reči kraj mene prođeš... A onda i ja činim tako.

www.freeimages.com