Nisam za ljubav

Ne diši. Ne pitaj. Ne traži. Ne maštaj. Prokleto ne maštaj.

U moju odbranu ću reći. Ja nisam tražila ljubav. Ja nisam htela ljubav. Ljubav mi ne treba. 

Držanje za ruku i večere za dvoje. Šetnje uz reku i snovi o sreći... Iznenađenja za Dan zaljubljenih... i presmešne mesečnice i godišnjice veze...

Možda sam samo želela tebe... Ili slobodu... U istom trenu i požuda i glad. Prokleta želja u meni. Uhvatila me je nespremnu, igrala se sa mnom poput tebe, poput oseke i plime, a niste znali ni želja ni ti... koliko sam krhka i nespremna... i koliko ne znam od svega da se branim...

 I sada, nakon svega... Mislim u sebi: Ne diši...Ali to bi bilo prelako... I udahnem vazduh nevoljno...Rukama bih golo grlo stezala da ne dišem više. Boli me tvoj glas. I pogled. I ime. Boli me to nešto. Što nikako da prođe...

Što nije ljubav, jer kako bi i bila... 

Ljubav je kad mirno spavaš i budiš se u zagrljaju voljenog bića. Ljubav je kada te pita: jesi li stigla? i Čuvaj se!...Ljubav je čokoladni mafin sa upaljenim svećicama... I topli čaj kada te zaboli stomak. Zagrljaj koji traje kada nervozan dođeš kući. 

I rekla sam sebi: Ne pitaj. Ni zašto ni kako ali ne vredi, ko još sluša ludu glavu?!

I trudim se sada, svakog dana, da skupim hiljade i hiljade parčiće sopstvene duše, koju sam bacila pred tebe.  Jer sam pitala...I sve više mi ovo liči na Sizifov posao... Kako složim maleni deo... duša se opet raspadne... jer je kriva...

Ali ponovila sam sebi: Ne traži...

Jer znala sam još tada da te imam samo između ta dva trenutka, više nego što sam išta drugo imala.

I znala sam da ne treba da maštam. I rekla sam ti da ja nisam za ljubav. 

Dodala sam tiho da sam ja više za voljenje, ali tada si već bio miljama daleko...