Jedan tren

Sećaš li se? Ili je to bio samo san? Onog trenutka kada su nam se putevi na sekund ukrstili.

Poput šale, kao da se neko igra sa nama i pomera nas... a mi stojimo sa očima koje plamte i telima koje gore...

I rekla sam ti: Budi moja voda. Ali čuo me nisi.

I pre početka smo znali. Taj tren, taj sekund, obična je greška. Najlepša. Ali greška.

Delili su nas životi, stoleća, pravci...

A sreli smo se na tren. Znala sam to.

I pristala sam. Udarila sam u tebe kao u zid. Ne plašeći se da ću povrediti sebe. Da ćeš me povrediti ti...

Na moju vatru dolio si ulje. I ja sam ostala u plamenu. I nestala poput pepela. Zar nisi trebao biti moja voda?

A sada...Odavno te nema. Odavno me nema. Osim tog trena, već dugo ne postojimo. Putevi nam se više nikada nisu ukrstili. Niti pogledi.

A ipak, dok mi pogled prolazi kroz gomilu prolaznika, vidim te u svakom. I još te pamtim nasmejanog, i još me neke stvari podsete na tebe...

Bela izgužvana košulja. Letnja haljina bačena na pod. Prokleta pesma koja odjekuje sa zvučnika. I u glavi... Šapat tvojih reči.

I pomislim sa kim si ali šta me se tiče...Samo se nadam da si srećan... I da imaš nekog ko te pažljivo sluša... i kome pričaš o svemu...Kad se vratiš umoran s posla... I da je neko prema tebi isti takav... Da joj dopuštaš da ti priđe i prija i voli... Iako to nisam ja.

I nikada ti priznala ne bih da sam dugo u snovima viđala samo nas dvoje... U šetnji, na plaži, u mračnom uglu nekog kafića... da si bio moj svaki put kada bih legla na spavanje, u snu, baš kao što nikada nisi bio moj na javi... osim onog prokletog trena...Da su nam deca ličila na tebe, i da si im dao tvoja omiljena imena. 

I ne brini... osim tog trena i tih nekoliko sati, kada smo bili jedno, svesna sam da smo bili jedno veliko ništa, jedna nula... da nismo ni bili...

I neću ti reći...Možda smo mogli sve, ili hteli... možda nismo smeli ili stigli i najbolje je tako...

Jer ko zna kakva bi to priča to bila... Filmska, neopisiva.

Zatvorio si svoje srce i misli i sva vrata ovog svega za mene. Probala sam da doprem do tebe, ništavno i jadno, kako samo žena ume... povukao si se još više...

I odustala sam i stala. Da si hteo biti moj, ništa te na ovom svetu ne bi moglo sprečiti...a ja neću da me pamtiš kao onu koja te sili na nešto. Koja te moli.

Ja u stvari neću da me više uopšte pamtiš, jer samo tako ću i ja tebe konačno zaboraviti.. Tebe i taj prokleti trenutak.