Gosti su otišli...

Gledao si je kako nasmejano, strpljivo, deli kriške hleba namazane puterom i medom gomili dece koja je okružuju.

Gledao si kako joj med curi niz šaku, po prstima i kako pomalo nespretno pokušava da zaustavi isti, dok joj se deca smeju i zadirkuju je, a ona odmahuje glavom i preti da će ih sve umazati... 

Divna ti je žena, rekli su ti prijatelji. Jeste, zbilja, potvrdio si.

Pitao si se potajno u sebi odakle joj toliko snage i osmeha, za svaki dan, za vašu decu, za decu prijatelja... Za tebe...

Na trenutak te je podsetila na period kada ste se sreli, ona i ti, ona prelepa, mirna srednjoškolka pred kojom je život i ti beogradski mangup... Pred kojim je zatvor, ako se ne smiri...

Bilo vam je lepo. Letovanja, zimovanja, izleti... Vožnje cele noći... Konačno si imao nekog ko te je obožavao sa svim tvojim manama i vrlinama. A da se ne lažemo, više je bilo ovih prvih, ali nikome ni reč. Konačno si pronašao nekog koga svi ostali poštuju i cene. Nekog ko ti je otvorio vrata nekog drugog sveta. Ko je bio kulturan i fin i lagano od tebe stvorio pravog čoveka... Ko je od tvog mesta za prenoćiti stvorio dom.

Mazio si joj pletenice dok je spavala na tvom ramenu, na nekoj planini više se i ne sećaš kojoj... Večito je zadirkivao kada obuče suknju, ili stavi ruž na usne...Za koga se to spremaš a ja ti ostajem kod kuće? 

Blago bi se nasmejala, uzimala i obasipala bi te poljupcima dok sav ruž ne skine... Voleo si te poljupce...  U nekom trenutku počela je da nosi samo pantalone ili trenerke. Haljine i suknje retko, baš retko. Krive su ti noge sigurno pa ih skrivaš...zezao si je... A ona...Verovala je da ti se takva, u suknji, ne dopada...

Onda su došla deca. Prvo ćerka, pa dva sina. I sve to u tri godine. Imao si sve manje strpljenja za njihov plač, sve manje vremena za igru, posao nije smeo da trpi...

Iz bračne si se preselio u dnevnu sobu, zajedničke obroke zamenio poslovnim sastancima i  izlascima. Nerviralo te je što je kuća stalno puna rasutih igračaka, nervirala te je njena nesređena frizura, nervirali su te povici dece i vriska, čak i mirisi koji su dopirali iz kuhinje...

Svaki dan je bio mučenje, uradi ovo, potrebno je ovo, odvedi decu, dovedi decu... Okruživali su vas neki nebitni ljudi, nervirali su te gosti u poseti, njena pocepana trenerka, spiskovi za uraditi... Dobila je prve sede, prve bore...ugojila se i postala naporna...

Tražio si razlog da te nema...I nije te bilo... I evo sada, dok sinovima slaviš deseti rođendan, u vikendici nadomak Novog Sada koju si skoro kupio, ne možeš da veruješ koliko je vremena prošlo i koliko su ti deca porasla i kako se sve promenilo. Kako se ona promenila.

Dočekala te je po običaju sa osmehom, iako te tri dana pre rođendana nije bilo i iako si ti organizovao ovu proslavu tačnije hteo si ali si onda sve na nju prebacio... Možda je i bolje tako, jer je sve ukrašeno i sređeno fenomenalno, plavi veliki baloni su svuda oko vas, na stolu su imena dece i plavo belo posluženje. Ti bi deci doneo samo pizzu i eventualno koji balon, a i tu bi omašio, izgleda su odavno prerasli Paw patrol...

I dok su ti prijatelji prilazili, čestitali, pričali o svemu i svačemu, i dalje si je gledao, nekako blaženu, u prelepoj plavoj haljini do kolena, sa tankim brtelama... 

Prišao si joj i rekao: Lepo izgledaš, jesi li to radila nešto sa kosom?

Podigla je pogled sa dece ka tebi, plave oči još plavlje od haljine prodirale su u svaku tvoju poru, nasmejala ti se i nastavila da govori deci: Nemojte misliti da nemamo tortu i mafine... Med je bio samo uvod! Ali pre toga, idemo u bazen! I deca su vrištala, pratila je, a ti si ostao da je gledaš i nasuo si sebi još jedno piće.

Pogledao si ka bazenu, nekoliko dece sa roditeljima već je bilo unutra, ona je skinula svoju plavu haljinu, dovraga, smršala je, zaboravio si koliko je zgodna, i otvorenih usta pratio si kako kao tinejdžerka skače u vodu...

Znači brate, sjajnu žurku ste napravili, svaka čast tvojoj ženi na svemu, ne samo što je divna i dobra, nego čoveče kako izgleda...- rekao ti je drugar.

Uzeo si viski i povukao gutljaj iz flaše zaboravljajući gde si...Bio si bez reči. Predao si se mislima. Prošlosti. Onome što ste sada. Telefon ti je zapištao, pročitao si poruku: Dragi, čekam te, muž mi je otišao na put.

I prvi put nisi odgovorio. Vratio si telefon u džep, popio još gutljaj dva i ostao da sediš u bašti dok poslednji gost nije otišao. Ustao si tek kada si video da su deca i ona isto krenuli. 

Mogli ste ostati. Ima dovoljno soba za spavanje...promumlao si. Pogledali su te, i bez reči, pozdrava otišli svom domu... u kom ti evo već godinu dana nisi bio... Nekada tvoja žena i deca čije si odrastanje nekako preskočio.

Legao si pored bazena, povukao ono malo preostalog pića  i odgovorio na poruku koja ti je stigla. Dođi u vikendicu. Gosti su otišli.