Nažalost NE

Nažalost ne, rekla ti je.

Iz čistog besa oborio si postavljeni sto, krem beli stolnjak, jedina uspomena na tvoju majku,  pao je na zemlju, a crno vino razlilo se svuda po njemu i nastavilo da lagano teče...

Zbog sve te bruke, šutnuo si ili zgazio svaki tanjir nekih čudnih, divnih šara, i one tvoje čaše od kristala, iz kojih jedino i piješ, čak i mleko ili jogurt, i rasekao se na par mesta...

Ni to te nije sprečilo da nastaviš da divljaš dalje. Neće se na ovome završiti, vrištao si, mlatarao nogama, rukama, nazivao je pogrdnim imenima...

Dva drugara, tvoja dva buduća kuma, smirivala su te, dok su njihove majušne devojke više u strahu nego znatiželji posmatrale kako ti se lice grči, a niz šake curi krv od silnih udaraca po zidu...

Uostalom, kako je samo smela, kako se usudila tebi da kaže ne? Hej, tebi! A sve si uradio kako je trebalo. Žene to valjda vole. Svu tu romantiku i poklone. Jesi li joj kupio verenički prsten? Jesi, i to ne bilo kakav. Devojka iz zlatare sa koje se nisi skidao cele noći, vođen životinjskim nagonom i potrebom je rekla da nema boljeg! 

I kučka to ne ume da ceni. Jesi li joj plaćao pića, šminku, putovanja? Naravno da jesi. Mislim nema veze što si joj na putu do Italije slomio dva prednja zuba kada si je samo malo ošamario jer ti nije rekla gde treba da skreneš sa puta... Posle si joj i nove zube kupio i bila je još bolja riba nego pre.

Nažalost ne, rekla ti je posle dve godine slepe i bezuslovne ljubavi. Halo, pa i kola si joj da da vozi dva puta, jednom kada te je vadila iz pritvora i drugi put kad si malo više popio. I ona tebe, Boga zemaljskog, za kojim se okreću ne samo devojke već i momci, koje bi ti naravno premlatio da ti bilo šta kažu, da tako ostavi i izblamira.

Spremio se joj večeru baš o kojoj je maštala. Tvoji drugari, njihove drage i vas dvoje. Zlatni tanjiri, pečenje i crno vino. I tvoji omiljeni narodnjaci sa teve-a, na terasi rentirane kuće što gleda na reku... O tome svaka devojka sanja.

Nažalost ne, rekla je, a ti si još hteo da čučneš... ali si se ovako bar manje izblamirao... Već sutra će svi znati...Ma ko ih jebe, ako pričaju sredićeš ih ti već. I ona je jednom pričala drugarici da si je zaključao u podrum... Nije kurva ispričala da je htela u neki provod, mislila je da će joj proći priča o bolesnoj drugarici... Pa si morao da središ i nju i drugaricu. Nju malo više. Ipak tvoja je. Ili je bar bila.

Nažalost ne. Rekla ti je. Prvi put odlučna i gorda. I svidelo ti se to njeno odbijanje malo. Bilo je nekako drugačije. Ali kada si video da se ne šali, i kada je nastupila gluva tišina, prasnuo si i pocrveneo. Kako to misliš ne! To nije dobar odgovor! Mala, reci da se šališ a posle ćemo već smisliti kaznu za ovo. Lepo rekla je. Prosto. Ne, ne želim da se udam za tebe. Izrevoltiran, izvadio si pištolj koji stalno nosiš. Nisi ga uperio ovog puta u nju, kao onomad kad ste bili na jahanju, pa ti se učinilo da instruktora zna od ranije jer previše sa njim priča. Stavio si ga ispred nje. I rekao. Ne možeš da kažeš ne. Nažalost, mogu. I onda je ustala. Prosto otišla. Sigurno su joj se tresla kolena i celo telo. Sigurno je sakupila svu snagu u taj čin i nestala. Sigurno joj je srce brzo lupalo a usta bila skroz suva. Rekao si joj: Stani, pucaću. Nije se okrenula. Ni na trenutak. I to joj je bila najbolja odluka ikad.

Na sreću rekla ti je ne. Na moju nesreću ja nisam. Došla sam posle nje. Opčinjena pažnjom. Tobom. Pričom. Poklonima. Nažalost kada sam shvatila ko si, više me i nije bilo. Rekla sam ti ne. Samo jednom. Prvi put. A pištolj sa stola je opalio.

To ti je izgleda bila najomraženija reč ikada. I okidač.