Želim ti...

Ma briga me šta će sa tobom biti. Posle mene. Posle nas.

I ne, nemoj misliti da želim da patiš, jer znam da nećeš, i ne, ja ne želim da me pamtiš, niti da budeš usamljen i sam, u nekom uglu one kafane u kojoj smo znali prosto biti mi.

Ne želim ti nove rastanke, nesrećne brakove, urlike u noći dok srećnici spavaju... imaš ti sve to... znam...

Ne želim ti da usred noći od straha izgubiš dah i pojam o vremenu, da se izgubiš u ovom ludom svetu, i da te svi drugi gledaju kao poludelog i slomljenog i sa prezirom... Imao si nju. A onda sam došla ja. I izabrao si nju. Sve je rečeno.

Jer kakva bih bila zar ne, da ti tako nešto mislim i slutim...

Ali  priznajem evo, sujeta mi radi i samo ponekad poželim da ti stanu svi satovi i svetovi kada me negde u gradu sretneš.

I da poludiš od muke i požude svaki put kada osetiš kap mog parfema... ili usnama dotakneš hladno vino... ili te pesma na radiju podseti na nas...

I da, dok si sa njom bar na trenutak pomisliš da sam to ja...

I da, dok si sa nekom drugom, dok varaš nju koja te čeka kod kuće,  bar na trenutak pomisliš da sam to ja...

I da pomisliš tu, dok sediš u vašoj sobi,  kome upravo dosipam piće, u beloj satenskoj spavaćici i da se pitaš čija sam i gde sam i palim li još uvek sveće svuda po stanu... I imam li još uvek ten boje marmelade, baš onakav kakvog ga se sećaš, sa ukusom leta i mora...

I želim ti da tada na nju povisiš glas, iznerviraš se i ostaneš budan do kasno u noć...

I da baš kada te konačno uhvati san, samo na jedan tren pomisliš kako ću ti pokloniti moju knjigu, napisanu za tebe o tebi... i da ćeš onda, od besa i stida, ostati tako do jutra budan...

A mene će sve to vreme biti briga šta će sa tobom biti. Posle mene. Posle nas.

I nemoj misliti da želim da me pamtiš. Jer me pamtiš i ja to znam.