Laka. Za voleti.

Koža joj je oduvek bila osetljiva. Na vetar, na promenu vode... Usput, ten joj je bio toliko bled da nijedno crvenilo nije mogla sakriti... Bio je dovoljan jedan kompliment ili opet neka ružna reč, i oči bi joj se napunile suzama, a lice zacrvenelo kao bulka...

Lice joj je bilo osetljivo na promene. A duša na ljude. Dolazili su i prolazili, kidajući ono najlepše i najbolje od nje... i uvek bi priča bila ista...

Upoznavanje, radost, druženje, očekivanja. 

I onda nakon prve prepreke, neslaganja, povlačenje, otuđivanje, neretko i grube reči...

I uvek bi bilo tako. I prijateljstva i ljubavi nestajali bi poput leptira... Ali uvek im je verovala i nikad nije prestajala. Svi su divni i sjajni. A znamo da nisu. Ipak, ona je živela u svom filmu. Samo je vremenom naučila da bude pažljivija. Da ne pušta više sve u svoj maleni svet. Samo retke bi pustila u vrtloge njenih misli, nabujala osećanja i to tek kada bi procenila da će moći i znati i hteti voleti nju kao takvu. Bila je sasvim laka za voleti je. I tako teška u isto vreme. I prijatelji i ljubavi plašili su se njenih isprepletanih misli, činjenice da je uvek bila tri koraka ispred. Naleta ljubavi. Okeana tuge. I zato se povlačila. Ostajala da leži u velikom krevetu sama danima. Puštajući da je vukovi duše razvlače i odvode misli u najcrnje ponore.

Ali znala je da je on nešto drugo. Osećala je to. Sedela je zamišljena na prozoru i malo malo pa bi crvenela od neposlušnih misli. Od očekivanja.

Ispod nje su prolazili ljudi. Gledala ih je i smejala im se. Neki su joj ličili na bivše ljubavi. Prošle prijatelje.

Setnog osmeha sećala se tih dana. Razgovora. Da li ju je beše on ostavio kada mu je 7 meseci pomogala oko prijemnog ispita? Imao je baš sedam poena manje i rekao joj je da nije sreo sebičniju osobu od nje...

Ili prijateljica koju je naučila da živi, da se oblači u skladu sa godinama a ne kao baba-tetke na sahrani... Izvedi je malo, sredi je, rekao joj je njen dečko, dok je varao njenu prijateljicu na sve strane... A prijateljica s kojom je delila i dobro i zlo, ostavila je na sred ceste, optužujući je da zavodi njenog momka... Ali urazumi se, meni se on ne dopada, rekla joj je... prećutavši sve one kombinacije sa kojima ga je viđala... Nije vredelo... nikada se više nisu srele, a užasno joj je nedostajala.

Ali sada su svi drugi bili nebitni. On je nikada neće povrediti... U njegovim rečima pronašla je sebe, čula je njegove misli, osetila vreli dah.

Kada bi na tren zatvorila oči videla bi ga kako stoji pored nje, i gleda je netremice... Ne žmuri, gledaj me. Tu sam, veruj.

Verovala je. Otvorila je srce. Dušu. Sebe. Odavno nije učinila tako. I prijalo joj je to oslobađanje. Kao da je neko skinuo lance sa nje. I pustio je na svež vazduh. Ja dišem opet, pomislila je. I bilo joj je lepo. 

I bilo je kao u bajci. Ne, lažem, živela je svoju bajku. Ona, princ i skriveni zamak. Znala je da negde mora da vreba veštica ili kakva aždaja. I bila je spremna na to... Samo nije znala da je on ista ta aždaja, a zamak se odjednom srušio kao da ga nikada nije ni bilo...

Reči su nestale. Priče su nestale. Otuđio se skroz. A najviše od svega bolelo je što nije znala gde je opet pogrešila. I ti njegovi pogledi...Pogledi koji kažnjavaju.

Plakala je sedeći za onim istim prozorom. Gledajući one iste ljude. Biće drugih, rekli su joj. Ne želim druge, vrištala je. Onda bi se zavukla u najdublji kutak svoje duše i ne bi izlazila. Satima. Danima. Prestala je da se smeje. Da priča.U njoj je negde tinjala nada i misao o svemu lepom kada bi se setila njega. I onoga što je zavolela u njemu.

A crni vukovi njene duše kidali su joj meso iznutra i trovali misli. Pri pomisli na njega počela je da se trese i plače i više nije mogla među svet.

Zato je danima sedela uz prozor. A njen prozor koji je gledao na centar malog grada zamenio je novi prozor neke bezlične sobe... a njega kog je obožavala, i koji joj je tražio da mu veruje, zamenio je sedokosi starac sa naočarima, u belom mantilu, koji joj je rekao: Veruj mi...

Još više se povukla uz ivicu prozora, pomislivši u sebi: Ja nikome više ne verujem... I nastavila je da ćuti i gleda ljude koji su šetali ispod prozora. I glasno im se smejala. Dugo se nije smejala. I njen smeh odzvanjao je hladnim bolničkim hodnikom  dok joj je sedokosi doktor prepisivao lekove. Bio mu je ovo novi, težak slučaj. A činila mu se toliko jednostavnom i lakom. Za voleti.