Jer proleće je...

Ja znam da postoji nešto jače od našeg hoću ili našeg neću. 

I verujem da postoje neke stvari koje se naprosto same dese pa ti to zovi kako hoćeš... 

Sudbinom, planom, srećom ili tugom... 

Tog dana pratila sam tvoje korake pogledom...Dugo...

Tog dana, i nikad više, pomislila sam da je sve moglo biti drugačije i lepše... Znao si ti, znala sam i ja, rastaju se ljudi svaki dan, ali nikada bez reči... Jer previše boli...

U glavi mi je bilo samo to kako da doprem do tvog čeličnog srca... sem osmeha i pogleda više nisam imala šta da dam...

A želela sam da to tvoje odjednom nastalo mrzim te (bez da znam razlog)  pretvorim u svoju korist i da shvatiš koliko me želiš i trebaš... Koliko ti trebaš meni...

Tog dana sam ustala, iz ormana izvukla svoju omiljenu lepršavu haljinu i obula štikle na bose noge... Nisam ni pogledala svoj odraz u ogledalu.

U vazduhu se osećao život, u ljudima se budila radost...  

Pobogu, pomislila sam u sebi koliko su svi danas nekako lepi i zrače... 

Krenula sam u šetnju pevušeći neku davno zaboravljenu pesmu. Devojka je razdragano prošla pored mene i namignula mi uz osmeh. Na trenutak sam se začudila ali onda sam videla da i ona ima sličnu ako ne i istu haljinu. Doviknula mi je: Isti se pronalaze. Meni je divan dan, što i tebi želim. Prelepo izgledaš! Mahnula sam joj zahvalno, i nastavila da hodam.

Njena sreća prešla je na mene. 

Pored mene prolazili su poznanici, komšije, nepoznati ljudi...

Dušo, prelepo izgledaš. Komšinice, sijate!  Komentari su mi prijali i davali mi dozu optimizma...

Znaš, nikada ti nisam rekla da sam ja u stvari jedan veliki pesimista. Koji smehom tera demone, koji juri jer ako bi stao, to bi bilo to... Toliko dugo sam glumila tu neku drugu radosnu i srećnu osobu... da nije ni čudo što se pesimizam u meni tako dobro krije...

Zastala sam na trenutak da udahnem miris trešnjinog cveta, zatvorila sam oči na sekundu i kada sam ih ponovo otvorila videla tebe kako mi ideš u susret. Nesvesno sam dodirnula haljinu, opsovala što se nisam ni pogledala u ogledalu kad sam krenula, ko zna...možda mi se šminka pokvarila ili mi ova haljina ružno stoji... onda ponovo opsovala što sam ti dozvolila da se osećam toliko nesigurno zbog tebe... i već si bio na korak od mene i osetila sam miris tvoj parfema...

I htela sam te pogledati stvarno sam htela... ali u toj milisekundi kroz glavu mi je prošlo sve kao kakav kratki film... i shvatila sam   da sam ti sama dopustila da me učiniš ništavnom, manje vrednom, neželjenom... i shvatila sam da sve to nisam ja... već sam skroz suprotno a da si ti ta osoba kakvom si me hteo učiniti...

I umesto da ti se javim ili još gore spustim glavu, podigla sam glavu visoko, i nastavila da mirišem cveće...

Pomislila sam u sebi: Normalno je što su svi srećni danas, prvi je dan proleća... Ne smem ni ja tu sreću kvariti...

Pa sam tog dana pratila tvoje korake pogledom...Dugo... I znala sam da je to poslednji put. Ali ni jednu suzu nisam pustila. Ni od sreće ni od tuge.