Jedvačekanje

Ja se ne sećam više da li je bila zima ili leto? Jesen ili proleće?

Sećam se da je bilo toplo i da sam obukla svoju najlepšu haljinu. Znači mora da je bilo leto... Možda jesen... Ali i nebitno skroz, jer odlučila sam da zaboravim.

Sećam se da sam pustila kosu. Rekao si mi da je voliš tako. Puštenu. Divlju. Kao i sve u životu... Mada rekao si mi i da voliš kada je podignem skroz. I da sam lepa kada se isfeniram. Opet nebitne stvari...

Rekao si mi na kom mestu da te čekam. I da budem tamo tačno u osam ni minuta kasnije. Sećam se da sam tog jutra ustala rano. Kao da nisam ni spavala. Minuti su tekli sporo... Dosadno... A u meni je sve gorelo... I prosto na mestu nisam mogla sedeti... Po stoti put gledala sam u svoje lice u ogledalu... Po hiljaditi put sam popravljala ono malo šminke na meni...

Htela sam te zvati svakih pet minuta. Ali ne, nisam htela da pomisliš da mi je toliko stalo...

Poslao si mi poruku. Jedna reč. Ne dve. Jedvačekanje. Poslala sam ti poruku: Još samo malo.

Kada sam izašla iz stana, sećam se nekakve čudne sparine... I odjednom krupnih kapi kiše... Izgleda je ipak bilo leto... i letnja kiša... Nije bila jesen sigurno, jer se sećam dodira kiše po golim ramenima...

Kada sam stigla do odredišta kiša je stala... A ja sam bila sva mokra... Brisala sam kišu sa lica, ljuteći se na istu... Sređivala sam se toliko dugo a bilo je dovoljno pet minuta kiše da uništi sve... Ali pet minuta je dovoljno da uništi i sve ostalo... 

Pogledala sam u sat. Kasnio si. Rekao si da ne kasnim a tebe nije bilo. Zbog kiše, pomislila sam. Pet minuta pretvorilo se u deset. Deset u dvadeset. Dvadeset u pola sata. Stajala sam nemo, mokre kose i mokre haljine, malo malo gledajući u telefon.

Poslala sam ti jednu poruku. Nadam se da si mislio na ovo mesto, jer ja sam tu a tebe nema. Odgovora nije bilo. Nisam znala šta da radim... Da ostanem i čekam... Dovraga, predugo sam već stajala tu... Da odem... A šta ako se pojaviš?

Sva moja radost i ushićenje pretvorili su se u bes i zlovolju. Još jednom sam pogledala u telefon, na sat, i onda izvadila karticu iz telefona. Ušla sam u najbliži kafić i zatražila piće i makaze. Presekla sam karticu na pola i bacila je. Dok je mene dupli viski presekao. I za neverovati otreznio. Od tebe.

Te večeri upoznala sam njega. I otišli smo kod njega posle nekoliko pića. Kao kakav klošar provela sam sa njim naredna dva dana. U zamračenom stanu, uz hladnu pizzu i litre alkohola. U sredu mi je predložio da krenem sa njim put Grčke. Živeo je tamo. Otišla sam do stana po pasoš i par stvari, ne budeći cimera... I otišla zauvek.

Njega sam znala tri dana. Tebe tri godine. Ali nije mi bilo bitno. Nisam zaslužila da mi se ne javiš. Jer ja nisam bila kao one tvoje od ranije. Kada si se pravio da si frajer i nedodirljiv.

U avionu mi je on govorio koliko je srećan. Kako nikada nije sreo ženu kao što sam ja. Kako mu prija moje društvo i parfem i glas. Setila sam se da si mi ti poklonio taj parfem. I da si mi i ti slično govorio...

U Atini sam se brzo navikla na sve. Na njega. Na njegove prijatelje. Na grad. Pozvala sam moje najbliže i kratko im javila gde sam. Svi su se čudili. I nisu verovali. I ništa me nisu pitali. Ni zašto. Ni kako. Ni za tebe. 

A onda sam slučajno na Facebook-u koji ne koristim često zatekla poruku tvoje sestre. Pisala mi je kako me traži već neko vreme. I kako si pošao da se nađeš sa mnom. I kako te je dok si vozio ka meni pokupio neki pijani kamiondžija. I kako si nestao za pet minuta. Noseći u džepu prsten za mene.

Ne sećam se svog krika... niti trenutka kada sam izgrebala svoje lice... i koliko dugo sam ležala na podu sobe...Ne sećam se ni njega kada me je podigao i odneo u krevet naše sobe i dozivao me i plakao sa mnom a nije znao zašto...

Ne sećam se lekova koje mi je doktor dao, niti koliko dugo sam odbijala da jedem, pijem i pričam... Ne sećam se da sam mu pokazala poruku tvoje sestre, i ispričala mu da sam ga baš te noći upoznala... Ti si poginuo malo pre osam. Njega sam upoznala oko pola deset.

Ali sećam se da mi je rekao... Možda me je on tebi poslao. Da te čuvam. 

I sećam se da je kada smo dobili ćerku, predložio da se zove kao ti. I stvarno je dobila ime poput tvog. Atina je dobila malu Petru. 

Ne liči na tebe, jer i kako bi, ali katkad mi se čini da ima tvoju vedrinu i duh. A omiljena srpska reč joj je jedvačekanje. Nemam srca da joj kažem da smo je mi izmislili.

A sa njim mi je jako lepo. Ali nemam srca da mu kažem da si ti i dalje taj kog volim. I sa kojim ponekad pričam. I tražim savet. I zbog kog često obučem lepršavu haljinu i razbarušim kosu. 

Posvećeno dragim ljudima.